„nije bilo nikoga, samo malo ustajale svakodnevice i zlatnog praha naše ljubavi na hladnoj terasi…“
ispred vrata samo obrisi tvoga lika
nešto kao izmaglica
malo rose na iznošenim cipelama
verujem da ti je noć bila laka
ti si ljubavnica noći
bila si od onih žena koje
u kasnim satima nazovu telefonom
i šapatom kažu sanjala sam te
bio si ruski knjaz
oko tebe je blistala zelena moskva
kraj nogu ti je proticala zlatna reka
kojom su plovili brodovi od ružinog drveta
a u njima ruski cigani muzikanti
očekujem pozvaćeš
i reći sanjala sam da si svraćao.
nije bilo nikoga
samo malo ustajale svakodnevice
i zlatnog praha naše ljubavi na hladnoj terasi
naše tajne su skupocene
ne želim da zvonim
ispred vrata tvoje prazne kuće
ne želim da je ispunim zvukom
tom brbljivom pticom
