„ljubav“
Nedavno sretnem kuma na ulici. Ne vidjamo se često ali uvek su nam razgovori zanimljivi i po malo neobični. Kum je tog dana prevazišao sebe.Ispričao mi je neverovatnu priču dok su oko nas zvrnadala kola i kolica, biciklisti i roleristi.
Kum: Nećeš mi verovati, pričao mi je jedan prijatelj, što živi u onom novom naselju kod Aerodroma…Izvini kume ( javlja se nekom tipu): “Zdravo Kimi. Radimo nego šta. Samo javi. Čujemo se, nema frke”. E, stvarno mi se ovaj kume pope na glavu. Stalno ima neke ideje za posao a ni jedan još nismo uradili. Gde sam ono stao?
Ja: Naselje kod Aerodroma pa…
Kum: A, jeste. Kaže on…(zvoni mu mobilni) Jaoooo, izvini kume ubi me ovaj telefon: “Molim! Pa bree, jesam ti rekao da mi se ne javljaš dok mi ne daš ono što sam već odradio. Dobro, sve znam, ne ljutim se, javi se, okeeeej”. Jeeeebote. I? Gde sam ono stao kume?
Ja: Ono naselje.
Kum: A, kaže, taj moj prijatelj, da im pre neki dan ovi iz, ne znam, Čistoće, Gradskog zelenila, ne znam, doneli… (zvoni telefon) Evo opet. Izvini kume ovo ću da bacim, pod hitno. Vidi, ( gura mi telefon u nos) vidi ko zove. Onaj kreten Kole. Znaš ga. ” Alo Kole, de si tebrice? Tu sam sa kumom u Beogradu nešto , ma ne, neki koncert, da, dobro kad se vratim. Ja tebe zovem tebra, ma okej”. I? gde sam stao kume?
Ja: Naselje.
Kum: A, kaže, taj moj ortak, znaš ga sigurno, onaj ošišani, ma nema veze, kaže doneli im novu lepu zelenu kantu za otpatke, mislim ono za djubre, ne znam, papir, flaše… i to..
(Gledam kuma i razmišljam šta je tu poenta…. Kraj nas promiču, kao oko toreadora, motoristi, biciklisti, limuzine, džipovi, podurlavaju, zvekeću, mekuću, turiraju, asfalt se topi majica se lepi…)
A preko puta njihove kapije kume – produžava kum – ma znaš tog mog ortaka, automenaničar, onaj supermarket, pa živa ograda, pa njihova kuća. Visoka, lepa, bordo, kamene terase…znaš. Šta taj radi niko ne zna a pun je love.
Ja: I?
Kum: Šta “I” kume?
Ja: Pa šta ti rekao taj ortak za tu kantu i to?
Kum: A da, preko puta njegove kapije već pet godina stoji stari okljocani kontejner. Već za bacanje ali, nagovori ti nekoga sada keve ti da ti zameni kontejner. Ako nisi u lokalnoj vlasti ili nekoga znaš dole, nikad!. Pa znaš kume gde živimo? Ja sam pre neki dan zamalo jednom otkinuo glavu u opštini. Pet puta me šalju u krug i ništa. Kažem: “Brate nema problema, samo se skoncentriši i razmisli. Gde ja ovo da predam? Čekao sam dvadeset minuta da upltim takse, dvadeset da stavim pečat, popunjavao obrasce, bio na tri sprata gde si me ti slao i…”
Ja: A ta kanta za otpatke kume, šta je bilo sa njom – vraćam dragog kuma u priču.
Kum: Koja? A da bre! Ma to je najveća fora. Stavili oni tu kantu ispred one žive ograde znaš ( prolazi neki glavonja) Izvini kume: “Eee zdravo Baki, e sad te tražio Joca, čekaće te u piceriji, u “Kazablanki”. Aha. Dolazim. Paaa, pola čuke. Aha.”
Ja: Kume da idemo pa ćemo drugi put to o kanti I ortaku.
Kum: Ma samo da ti završim. Nije dugačko. Taj stari kontejner, okljocani keša preko puta, kibicuje kantu… Ne, keve mi kume. Nije smešno!
Ja:E kume, dobar si. Mislim taj tvoj prijatelj.
Kum: Ma slušaj. Sutra oni ustanu a ono, Koca se nacrtao kraj ove zelene šmizle! Razumeš kume?
Ja: Šta, kao, ovo ono, sam prešao ulicu. E kume car si.
Kum: Keve mi! Pitaju oni: ko je prebacio ovu kljusinu kraj kante, znaš ono: nisam ja, nemam pojma, otkud znam… stvarno.
Ja:E fora je strava.
Kum: Vrate oni kontejner na njegovo mesto… a sutra?
Ja:Opet isto.
Kum: Tačno kumić! ( kum se guši od smeha a meni već počinje da trni rame od njegovog stalnog pljeskanja) Eeeee, matorac opet kraj kante!
Niko ne veruje. Oće da naprave čeku. Na smenu. Svetska atrakcija kume. Klinci rade video klip. Zovu novinare. Naslov: “Matori kontejner se zaljubio u mladu vitku zelenu kantu” ( telefon)
Izvini kume: „Halo Zozo, Baki je u Kazablanki. Dolazim posle i ja. Ma moram sa kumom da završim nešto važno. Ok. Pozdrav”.
E keve mi bacam ovo. Ko da sam na lancu. I? Gde sam stao? A da. Nećeš verovati. Oni ga vrate, opet tamo, vrate ga a on se vrati!
Ja: A kanta?
Kum: Šta kanta?
Ja: Ona, da li se i ona mislim, prži na Kocu?
Kum: Ko zna. Ne buni se. Žensko bre kume samo pali vatru i vrti repom.
Ja: Pa. Uhvatiše li te što prebacuju kontejner?
Kum: To je glavna fora kume! Pet dana i noći zaseda, snimanje, ovo ono. Došli sa tv i…
Ja: Ništaaaa.
Kum: Ništa kume.
Ja:Pa, šta je posle bilo?
Kum: Kaže mi ortak, odneli kontejner. Okupio se ceo kraj. Svima bilo žao matorog. Neki plakali.
(Asvalt se i dalje topi ispod naših nogu bruji grad oko nas. Topi se pod vreleim sunčevim zlatnožutim zracima…)
Ja: Znaš šta kume? Dobra je fora. A jel ti stvarno veruješ u to?
Kum: Ako me pravo pitaš – ne verujem. Ko bi verovao. (Telefon) Izvini kume: “Alo, Baki evo stižemo“.
Kumić, dođi bre. Nema te sto godina. Da skindžimo po ladno. Jel ideš u kladionicu? Jesi li ubo skorije nešto.
Ja: Paaa, ovaj…
Kum: (već piči preko ulice I dobacuje glasno) Ćao kumić. Vidimo se! Pozdravi sve kod kuće!
Ja: I ti kume. Ćao!
(Krećem i mislim: e svašta.)
(Čujem) Kumeee!
(Okrenem se a kum me zove sa druge strane ulice.)
Ja: Reci kume!
Kum: Za ovo što sam ti pričao. Malo i verujem. Jebiga. Ko zna.
Smeje se, smejem se . On odlazi niz a ja uz ulicu.
Mislim o tom starom isluženom kontejneru, o starijima koji se zaljube u mlađe … O svemu.
Kaže narod: “Sram ga bilo keša matori on da se zaljubi u ovako mladu i lepu. Kako ga nije sramota!“
Pa ima li šta prirodnije i normalnije nego zaljubiti se u nešto mlado i lepo? Pa i meni bi nešto žao tog ostarelog, iščotanog, izlupanog i isluženog kontejnera.
Možda stvarno ima nešto što mi ne razumemo.
Možda je stvarno noću, privučen tom mladom, zelenkastom, novom lepoticom, kostoboljno i reumatično, škripeći iskrivljenim točkićima, prelazio ulicu da se izbliza divi novom vremenu koje stiže baš u trenutku kada njegovo prolazi.
