jedan od “ dragih“ izleta
đjaci oš „jovan popović“ u šumaricama.
„…iste su godine svi bili rođeni, od istih bolesti svi pelcovani…“
*
Nikada nisam voleo te izlete u Šumarice. Išli smo obično rano. Još pospani, sa termosima oko vrata, „čuvenim“ plastičnim čašama na rasklapanje, koje kasnije generacije nisu imale „čast i zadovoljstvo“ da koriste, sendviči i sokovi u kesama i lopte u rukama. Kompletirani. Obučeni kao da idemo u muzej a ne u šumu. Kao da idemo na Kilimandžaro a ne petsto metara od kuće. Išli smo u koloni „dva po dva“, kao za streljanje. Ne znam ko je to izmislio i da li je patentirano. ( Možda Makarenko? ) Uz put nas je budila, još hladna i vlažna od jutarnje rose, džinovska travuljina.
Green grass and we. Oči u oči.
Tamo smo se kobajagi nešto igrali i jurcali. Ili, najčešće, vreme proveli u dugom redu za vodu ispred stare česme gde je „crguljao“ tanani mlaz debljine silka za pecanje.
Ima nekoliko fotografija sa tih izleta na kojima imam facu zarobljenog.
*
Na periferiji je bilo mnogo bunara. Nepokrivenih, dubokih. Zastrašujuće su žuborili negde, dole, duboko. Kada dođeš do ivice bunara pogled ti strmoglavo klizne preko zelenog kamenja sve do okrugle, sjajne, površine koja je zlokobno svetlucala u tami, ne veća od ogledalceta sa seoskih vašara.
To je bila stalna opasnost po decu ali, još veća, za roditelje koji su, čim nas duže nema, sa strahom zavirivali u mračne, preteće, dubine. Po nekada su dugim motkama pretraživali crnu vodurinu. Za svaki slučaj.
Zbog toga smo često dobijali batine. Naročito ako bismo otišli negde dalje i nismo se vratili na vreme. Čudi me da im nije padalo na pamet da na taj način, nasilno, povređuju naša osećanja i ugrožavaju dečja prava. Ne stvarno. Nije smešno.
Mi u to vreme nismo bili nevaspitani, nemirni, kreteni i slično. Tada se za nemirnu decu, a to smo bili svi, govorilo “ pa znate on je malo živ“. Kad smo sa to „malo živ“ prelazili na „mnogo živ“ imali smo uglavnom pedagoške susrete sa vrbovim prutem, štapom ili “ šta padne pod ruku“ i za kaznu ostajali ceo dan u dvorištu. Strašno.
Svoj strah, a našu neodgovornost ( „živost“), majke su često naplaćivale vitkim, tananim, vrbovim prutićima, koji su fijukali po našim bosim nogama, palacajući kao zmije,
To je bila bezazlena cena kojom smo plaćali osećaj slobode i trenutke odrastanja.
Kasnije će, u “ velikom, pravom životu“ sve biti mnogo skuplje. Naročito sloboda.
