„Kome si ti nešto dao, nešto važno, što ti treba, što ti nije višak?“
Od pete godine prodajem igračke. Sad mi je pedeset i još prodajem igračke. Jebem ti pravdu. Dođe mi neki put neka teskoba, muka, čemer, jad, navali se na mali mozak pa kljuca, kljuca… lepo možeš da ga čuješ.
Mlogo bre pamtim, al malo dobro.
Otac mi Slavko a majka Persida. Jedinac sam al i to pod sumnju. Pričkalo se da me napravio komšija al neprovereno. Nepravda kume, nepravdaaa.
Bili su me ko vola u kupusu. Krvnici. Znaš kad ću grob da im ogradim. Nikad! Neka me slotinja izeda od kako gmižem. Pustinja mi u grudi. nikad svoj na svome uvek tuđ na tuđem.
Ono što sam stico nosila tuga i rakija, kurva i karta. Naviko sam da nemam i nikad mi nije bilo zinulo za više. To više se nikad nije ni imalo. Uvek manje. Brlja i sirotinja su nekima beleg.
Bolje ne pamtim a dobro mi nikad nije bilo. Valjda sam rođen sa nekom rupom u srcu kroz koju sve iscuri. Ali se nikad nisam predavao. U se i u svoje kljuse – al pošteno. Jačeg od mene nije bilo. Kad ništa nemaš mnogo si jak. Nemaš šta da izgubiš. Ko me je dirnuo upamtio je.
Ako ti je tu nešto dobro pišam se na njega. Sve uz moj i do moj i preko moj, sve moj do mojega. Samo Gera uvek na isto mesto – ne odstupa. Ni napred ni nazad. Gde su ga posejali tu će i da strune.
Bilo je i lepih žena. Neke me i volele. Al sve to jeftino i svačije. Što pijem, što se kockam, što sve dado kafani, što nemam kučeta ni mačeta? Što ovo, što ono? Sve pitanja a nigde odgovora. Samo ti je jedan odgovor. Ja sam Gerasim Prokić! Taj i taj! Razumeš brate. I tu ti je sve. Više ne pitaj.
Vidiš ovu korpu sa igračkama? To su mi drugari. Plišane mede, kauboji i indijanci, lutke iz Italije… Umeju i da plaču. Jednog dana će da osvane u novinama: nepoznat čovek sa korpom punom igračaka nađen kraj puta. Tako će da piše.
Samo me brate deca vole izistinski. Privikla se na mene. Idem po bolnicama, dajem i džabe. Tri pišem dva pamtim. Ja sam ti uvek tropa. Trinaesto prase. Što kolevka zaljulja to motika zakopa.
To ti je to. Ukratko. Nema mnogo da se priča. Mnogo ljudi ceo život može da ti ispriča u tri reči, a odabrani u jednoj – sranje! Sve ti je to ukratko i kad je dugačko. Sve ti je to nameštaljka. Jednom sve a drugom koske. Jednom bele kule i gradove a drugom čatrlja i kartonska kutija. Lutke iz Italije i promaja.
Lako je brate da vičeš uaaaa! Stani, prikoči. Kome? čemu, zbog čega…kojim povodom? Jesi ti nešto bolji što imaš sve a Gera nema ništa? Auto, kuću, ženu, švalerku, kuče, vikendicu, sekretaricu… Misliš da si bolji od mene? Što sve imaš – jel zato?
Kome si ti nešto dao džabe, nešto važno, što ti treba, što ti nije višak? Zadnju kintu, parče leba. Kome? Jesi li nekad seko vene zbog neke kurve, trovo se rakijom zbog lakodajke? Znaš li da i druge boli brate? I mi nešto osećamo, nešto nas je iseklo, nešto nam treba a nemamo. Ništa nemamo.
Kad nas nađu u nekoj rupi, u nekom jendeku znaš li kome će biti žao? Nekom ko je mučenik kao i mi. Nekom Geri. Zaplakaće se i napiti u nekom ćumezu ko što je i Gera stoput zbog taki oplako. Mi smo narod za sebe. I to je život brate. I kad je tako kratak da stane u jednu reč. Sranje! I to je život. Ne može da se kupi i proda. Samo kljuca, tu za vrat, u mali mozak.
Vidiš ovo ovde. Pogledaj, ne boj se. To je od noža. Izbo me pobratim. Posle me odneo u bolnicu da me zaviju pa smo posle pili i plakali. Znaš zašto? Jer smo to mi. Zato što je nama suđeno, dosuđeno, presuđeno da pijemo, da se koljemo i sirotujemo mesto vas. Zato smo plakali. Sve to u tri reči. Jebem ti život duži od tri reči tu neko gadno vara i laže. Svi smo za crve sve ostalo je laž. Zavaravanje i izmotancija.
Svi živimo na tupom nožu i polako se koljemo. Samo odabrani umiru brzo. Izabrani ko Gera i njegova braća. Gera koji je umro vrlo brzo, vrlo brzo. Čim je rođen.
