„trešnja se za proleće udala a ja u kamen pretvorio…“
prepoznao sam zmiju što je naselila kamen
pre početka
kamen sam bacio u vodu
voda je našla put kroz njegovu šuplju glavu
izlila se voda duboka u more široko
baš čelik me nađe na dugom brodu
najmih ga slave mi moje najmih za kapetana
vas dan sam mu istu priču pričao
ispred kuće moje trešnja je rasla
lepa kao devojka
u trešnju sam se zaljubio
sve prodao, sve poarčio i u ništa zavio
trešnja se za proleće udala
a ja u kamen pretvorio
zmija me naselila i eto,
to je bilo pre početka
baš čelik, slave mi moje,
kapetan na širokom moru, na dubokoj vodi,
ko sveća plakao danima
ništa nije razumeo
sto burića vatre žive popili
oči nam od suza iskapale,
u paprat se pretvorili,
u smeđu mahovinu,
u drvo eukaliptus,
u brzonogu kamilu
ali ništa nije razumeo
sve dok more ne usahnu
i ostadosmo sami na planini
na visokoj planini među snežnim lavovima
među bogovima zlatonogim
sami kao put u šumi
kao kamen u vodi
kao ptica na nebu
sami
kao ljudi među neljudima
