„I opet će, i opet će, ako bude srećeee…“
Dugo su Velimira Despotovića Švrću, poštenog čoveka i dobrog komunistu, a sada penzionera i “aktivistu” sps – a, mučili snovi a onda je rešio da se “ispovedi”, konobarici Milki Radovanović.
Sanjam Bože, vratilo se „ono“ vreme. Sve život slavi. Plamsa. Sve se grli i ljubi: pčela sa pčelom, drug sa drugaricom, brat sa bratom…ma, suza da ti kane. Problemi se prevazilaze u hodu a kulture ko pleve. Mrski zapad šalje pare, bratski istok pozdrave i čestitke a nesvrstani cveće i kamile. Tu se stvara, kreira, uzdiže. Razležu se pesme svekolike sa malih ekrana. Festivali, dočeci, ispraćaji. Raduje se i veseli radni narod iz cele SFRJ. „Akordi Kosova“ – smotra muzičkih dostignuća naše braće Šiptara. Ulice opustele, veliko i malo, od dede do unuka, sve se to slilo kraj TV – a pa ne trepće. Sutra, evo nove radosti – „Krapina“, popevke. Raspevani i razigrani, veseli Slovenci. Milina. Pritisneš dugme a vo Skopje pee na Dragan Mijalkovski. Visok, mlad, u drap zvonaricama. Sa Ilidže direktan prenos sevdaha a u pauzama i karasevdaha. Pesma na sve strane. Vilovita, plahovita.
Radnici Bože nenormalno vredni. Sve rekorderi. Lični dohodak sa osmehom i pesmom realizuju, samoupravljanje razvili do savršenstva: ovce čobane biraju referendumom.
Sanjam i NJEGA, prosti Bože. U novom odelu. Ko ono kad se vratio iz Havane. Lep ko slika. Pogled: onaj, Njegov, prodoran, čeličan, zagonetan…
Cigara u ruci, ko vrljika, kosa kolmovana, ko zalazak sunca. Puši nekako polako, nonšalantno, umorno – al slatko. Vuče ko mladić. Pa se okrene prema kamerama, prema nama, svom narodu, i sve, prosti Bože, pušta kolutiće. Mi veselo i srećno apaludiramo. Svi, bez razlike. Njegovi narodi, narodnosti, prvoborci i omladina. Verni, nasmejani, lepršavi. Ponosno i slobodoumno stoji pionir do pionira, omladinac do omladinca a onda presečeno organima unutrašnjeg reda i mira. Pevamo, smejemo se, bacamo cveće, pušimo, kako ko…
Trgnem se iz sna Bože, obliven znojem. Sunce se skamenilo – ko belutak. Guši neka tuga. Plamena, socijalistička tuga. Uvatila za gušu pa steže, steže, steže… Pomislim, prevazišli smo i to. U hodu. Opet smo na noge stali, izbore dobili, opet je ON pobedio a u glavi mi refren: “ i opet će, i opet će , ako bude sreće“. Moja Cana spava kraj mene – ko jagnje. Veselnica.
Ovih dana mi opet puna duša. Setili me se drugovi. Dali mi odgovoran zadatak. Doduše besplatno, ali za dobrobit. Mi, stari vukovi, idemo od kuće do kuće i upisujemo matične, lične i ostale brojeve glasača. Izbori su pred nama. Narod se opet razgalio i ima o čemu da razmišlja. Kako je narod simpatičan. Ko dečica: ovoga ću – onoga ću. Mi penzioneri savesno na svaka vrata zakucamo i u svesku upišemo građanina. Lični broj je svetinja. Garancija regularnosti. Bez toga izbori bi bili luk i voda. Odgovoran posao nam drugovi poverili. Ovde popiješ kaficu, onde rakijicu, to kod sirotinje, a ovi sa mercedesima kroz kapiju, dok džukela ripa na bravu, preko srca smandrljaju broj okrenu se i odu. Neki i opsuju. Kao, mi smo penzioneri krivi za sve. Ja se ne ljutim. Neka ih. Shvatiće posle izbora.
Sanjam opet neki dan kao, svi mi u Nojevoj barci. Svekoliki svet se tu slio. Pada kiša i iz neba i iz zemlje. Pocrkasmo od dosade. Sav taj narod se nešto gloži. Popreko gleda. Samo mi, pravi bivši komunisti, oslobođeni stega i predrasuda, pesmom vreme kratimo, a bogami malo, malo pa se i u kolo uvatimo. Vilovito – plaovito. Ali sve kulturno i sa uživanjem, kako naroda tako i narodnosti i svih ostalih.
A kad dažd presta izađe drug Noje i iznese velike merdevine da bismo mogli, jedan po jedan, da napustimo objekat.
Leleee, kad nastade gurnjava i bitka ko će prvi da napusti isti. Pa i mi komunisti, socijalisti, aktivisti, i mi Bože. Sve jedno preko drugog. Ko da nikad nismo ni pevali ni igrali u istom kolu. Čak se među prve ugurasmo. Vratove oćemo da polomimo samo što pre da uteknemo.
Šta ovo bi Bogo moj, šta se učini od drugova – pitam se ja u snu. Ružnog li sna, vo imja Oca i Sina i svjatoga Duha, krstim se posle toliko godina. Probudim se tako pa plačem, plačem Bože i što sam sanjao i što sam se probudio. A moja Cana – ništa. Spava ko zaklana, daleko bilo. Veselnica.
Opet, ne žalim se. I danas ću da uzmem svesku pa od kuće do kuće. Izbori su na pragu a odgovornost je velika. Ne smeme da izneverim drugove iz Mesnog odbora. Poranim, stanem u red za hleb ( uvek prvi ) , pa za mleko, pa za bonove. Sve to odnesem Cani a onda na dužnost. Kad se vratim, oko podne, na šporetu se opet krčka kupusić bez mesa, pucketa vatrica, ko posle rata. Pa šta ćeš više od života. Kažu loše penzije, loše ovo, loše ono… Ma nek smo mi živi i i zdravi i nek prođu izbori i da pobedimo, lako ćemo za ostalo.
Eto tako, već nekoliko dana, ispoveda se aktivista Mesnog odbora SPS – a Velja Despotović zvani Švrća. Penzioner. Rajska duša. Idealista. Pre podne je. U kafani “ Aleksinac “ nikoga nema. Sluša ga samo ostarela, sipljiva konobarica Milka Radovanović iz Donje Konjuše.
Sluša ga, sluša, pa duboko uzdahne i sipa mu još jedan mali „rubinov“. Na račun firme.
