“ ČEKAJUĆI GODOA“
Breht je stajao je ispred palate „Albanija“ . Bila je osamdeset treća godina dvadesetog veka. Čekao je pisca, disidenta, čiju je facu znao samo iz novina. I, evo ga, stiže: duga brada i kosa, crna kožna jakna, kožna oficirka preko ramena. Bio je to prvi susret anonimnog mladog novinara iz provincije i pisca koji je uzburkao javnost poslednjom knjigom. Susret koji će se u narednim godinama pretvoriti u prijateljstvo i povremena, zanimljiva druženja.
Starim žutim kecom putuju ka jednom od beogradskih naselja gde pisac stanuje. Staklo na vozačevoj strani drži šrafciger a ostale delove na okupu održava prašina. Dan je lep i oni usput pevuše „ko to kaže ko to laže“. Dopada mi se tvoje prezime – uz osmeh kaže pisac dok putuju.
Prave dug intervju u njegovom stanu i puše hercegovački duvan iz najlon kese. Breht prvi put proba ovaj, kao dukat žut, duvan i jedva dolazi do daha.
Supruga ovog rečitog i zanimljivog čoveka je veoma drčna i često se meša u razgovor. Dok sprema ručak dobacuje im: nema on pojma ja ću to da ti objasnim.
Pre toga skoro pedeset intervjua ovog pisca je zabranjeno. Ista sudbina će zadesiti i ovaj. Budno komunističko oko i ovog puta nije trepnulo i previdelo. Posle tri godine uradiće novi intervju koji će ipak biti objavljen ali će zbog toga, i zbog još nekoliko tekstova, redakcija ubrzo biti smenjena od tadašnjih skojevaca. Kasnije, devedesetih, pisac se otisnuo u politiku da bi se, posle više godina domogao i, toliko željene, vlasti. Onda, kada je uspeo, postao je i veliki gubitnik. Ništa više nije bilo isto.
Iskreno rečeno bio je mnogo zanimljivija i bolja faca u onom žutom prašnjavom kecu. Kada je konačni ishod neke borbe fotelja Breht uvek sumnja: nije li cela frka oko ovog lika zapravo bila u tome: uzjahati na konja i tu ostati što duže. Ko zna. Možda jeste, možda nije. Tada, te osamdeset treće godine prošlog veka, siguran je da nije. Kasnije? Ne zna. To više nije pitanje književnosti i novinarstva. To je istorija. Sada je neki drugi vek, drugi milenijum, neko drugo vreme, neki drugi ljudi. Ili mu se samo čini.
Konje jašu neki drugi, po nekada isti, možda samo malo drugačiji, ali oni što trupkaju i kaskaju iza konja, nose vodu i skute, su isti, uplašeni, siromašni, zaboravljeni… prevareni.
