Recenziju nikada ne započinjem citatom, ali u ovom slučaju moram načiniti izuzetak. …“U najgorem slučaju, može da se ukoči vrat. Šta je to u odnosu na kočenje duha i uma usled učmalosti, zagušljivosti i nedostatka čistog vazduha. Ja to onako, pored otvorenog prozora – bolje da me ubije promaja nego učmalost.“ Ovo su reči iz kratke priče “Promaja“, i karakteristične su za celu knjigu pripovedaka “Tango sa omčom oko vrata“, a moglo bi se reći i za celo dosadašnje stvaralaštvo Danijele Božičković Radulović.
Autorka ove knjige se ne miri sa osrednjošću, sa monotonom savkodnevicom i rutinom. Ona svojim književnim junakinjama i junacima daruje spiritus movens koji ih provodi kroz nedaće i lavirinte života i pomaže im da ne klonu i kada je najgore. Taj, nazovimo ga impuls, jedno je od uporišta Danijeline proze, oko koga ona gradi fabule svojih priča. One su najčešće uzete iz samog života, iz sopstene ili prošlosti drugih.
Osim tog, da kažem, realističkog pripovednog sloja u nekim pričama ( “Žena s mosta“, “Tri narandže“, “Zarobljenice sna“ itd.) nailazimo na slojeve pripovedanja koji su iznad realnosti i svakodnevice. Okarakterisao bi ih kao “magijske slojeve“. U priči “Zarobljenice sna“ i sama spisateljica jednom rečenicom sugeriše da je reč o vlaškoj magiji, koja je, kao što poznavaoci ove oblasti tvrde, uz vudu magiju, najjača na svetu. “Tri narandže“ u sebi nose trunčice magije koju sudbina poput bumeranga vraća onima od kojih je nesreća naneta drugima i krenula.
Najzad, u “Ženi s mosta“, nailazimo na fluidnu i pastelnu magiju (koja je Danijeli možda i najbliža, jer se bavi i slikarstvom) a koja svojom sugestivnošću i nadrealnošću stoji takoreći rame uz rame sa prozom istaknutih pisaca magijskog realizma.
Junakinje (i junaci koji često idu u paru sa junakinjama) Danijelinih pripovedaka, su veoma različite. Potiču iz različitih društvenih slojeva, različitih sredina. To su često intelektualke suočene sa raznoraznim životnim problemima, promašenim ljubavima ili naglim preokretima sudbine. Ono što im je zajedničko to je njihova borba i upornost da, ukoliko je moguće, stvari izvedu na čistinu. Neke od njih bivaju poražene, ali ni jedna se ne predaje bez borbe i opiranja.
U izvesnom broju priča Danijela koristi specifičan metod pripovedanja. On se ogleda u tome da svaki knjiženi lik sa svog stanovišta pripoveda deo priče ili opservacije na druge junake ili događaje. U svetskoj književnosti ovaj postupak pripovedanja prvi je primenio Vilijam Fokner u svom romanu “Dok ležah na samrti“, a kod nas Dobrilo Nenadić u romanu “Dorotej“.
Danijela Božičković ovaj metod često koristi u pripovetkama u kojima se pojavljuje više ličnosti i putem njega sagledava istu situaciju (ili osobu) iz uglova gledanja različitih aktera priče. Ovaj metod joj omogućava tačniji uvid u psihologiju datog lika i preciznije oslikavanje interaktivnih veza sa, da tako kažem, centralnim likom priče.
Ovo je nabolje i najtransparentnije iznijansirano u priči “Profesor“ u kojoj su osam junaknja, devojaka koje su bile (a neke su i dalje) zaljubljene u svog srednjoškolskog profesora. Tek neke od njih su imale tu “sreću“ da imaju blizak kontakst s njim koji im je obeležio čitav život. Profeor kao lik ove priča ima pasivnu ulogu “lakmusa“ koji beleži emocije i reakcije, sada već žena, koje očekuju da ga vide na petnaestogodišnjici proslave mature. On ostaje “nem“, ali mesto gde on boravi, govori više nego dovoljno o njemu i njegovoj sudbini. Mogao bih reći da je ovaj način pripovedanja jedna od glavnih odlika ove knjige.
Autorka ovih pripovedaka, gore navedeni postupak, koristi i izvan već korišćenih književnih šablona i uoptrebljava ga na originalan način, u pričama gde ga ne bismo očekivali. Reč je o priči “Žena sa mosta“ koja je podeljena na kraće celine sa nazivima “Most“, “Atelje“, “Žena“ i ponovo “Most“. Intencija autorke je da mesta pod tim nazivima inkorporira u pripovedeanje svoje priče na jedinstven i fluidan način, ali način koji bitno doprinosi, mogao bih slobodno reći “auri priče“. Most je ta fizička i metafizička spona, sa svim svojim doslovnim i itertekstualnim značenjima na kojem se sreću Žena i Slikar. Most kao mesto susreta, svojim fizičkim nadilaženjem reke i spajanjem obala, nagoveštava pažljivom čitaocu i one lične i najčešće naprimetne vibracije osoba koje preko njega prelaze i sa sobom nose svoje ustreptale mikro-univerzume. Susret Slikara i njegove otelotvorene slike u liku Žene je ustreptao, nadrealan, metafizički kao i svi najvažniji susreti u našim životima, odvija se u prostoru lišenom svih fizičkih zakona i zbog toga je dragocen, nemerljiv i nezaboravan.
Počev od najkraćih proznih formi – crtica, preko mikro piriča i kratkih priča sa primesama eseja, pa sve do dužih priča, autorka ove knjige nudi čitavu lepezu proznih iskaza pokazujući da je moguće i u najkraćoj proznoj formi naznačiti velike istine, a u dužim pričama, preneti ih na pripovedačko “platno“ većih dimenzija.
Pažljivim čitaocima ove knjige neće promaći i da tako kažem “slikarski pasaži i pristupi“ u Danijelinoj prozi. Možemo to takođe nazvati – prelivanje umetnosti iz jedne u drugu. To svakako obogaćuje kako slikarski aspekt ove umetnice, tako i književni.
Kao što sam započeo ovu recenziju, tako ću je i završiti – citatom iz autorkinog pogovora …“Knjigu posvećujem onima koji su stigli do ove, poslednje strane. Na zdravlje, na čitanje. Na radost. Dobro došli u pročitanu knjigu!“.
Zaista, čitalac iz ove knjige izlazi bogatiji za mnoge ekspresije, događaje, ljubavi, životne drame. Izlazi bogatiji za jedan iskren, srdačan i dobronameran odnos autorke prema čitaocima i sudbini koja nas vodi nepojamnim putevima. Bogatiji za jedan ustreptali optimizam, a to je priznaćete, u ovom ili bilo kom vremenu pre našeg, prava dragocenost.
