Koraci u snegu
odaju trag.
Trag dvoje,
usklađenih,
priljubljenih.
Zagrljenih,
sa čvrstim stiskom
ruku.
Dvoje svojih.
Jedno drugom posebni.
Dok pahulje nežno padaju
po njihovim licima,
po jaknama, šalu,
po promrzlim
usnama i nosevima –
oni dišu.
Zajedno, ujednačeno.
Koračaju.
Zamišljaju budućnost
i vole sadašnjost.
Bezbrižno,
jer mogu sve.
Zajedno.
Spaja ih ljubav.
Nežna, a jaka.
Zar je potrebno više
od ovog trena,
uličnih svetiljki,
čistog snega,
tišine noći?
Zar mogu još nešto
zatražiti?
Zahvalni na svemu,
na životu
što ih je spojio.
Obični, mali ljudi.
Neprimetni.
Samo onaj koji dobro pogleda,
videće sjaj u očima.
I treperenje srca.
Videće oči prožete
srećom i poverenjem,
osmeh prožet
verovanjem.
Videće ljubav.
(iz zbirke „Trag misli“)
