Ž. A. R. / GRAD
posmatrao sam prozirnu kožu
jedne device
ružičastu, nežniju od sna
mislio sam na rat
sedela je na maloj crvenoj ljuljašci
vitka, prozirna, kao duga
raspletene kose okićene borovim iglicama
mislio sam na rat
bila je kao oblaci na nebu
kao odsjaj na bistroj vodi
neko nas je uhodio
gledao sam kroz prozor
bilo je među granjem
mladog bora ispod nas
dosta paučine
bilo je i krvi
neko je zvao
dugo, neodređeno
smešila se
možda je bila mrtva
dve plave ruke i jedan pauk
padali su kroz prozor
mali zeleni orao
sleteo mi je na rame
planina u daljini se srušila
gradovi su nestajali u pesku
proticao sam kroz njene vene
dodirivao njeno srce, misli, osećanja
u jednoj ruci svetlost
u drugoj tama,
plakali smo zajedno
srećni van vremena, van zla
moj prozor visio je o sunčevom zraku
sve je stalo
ljudi su bili kamenje, trava, ribe u jezeru
u daljini su zvonila zvona
niko sem mene i drveća nije ih čuo
zlatni listovi palme padali su lagano
nestvarno iz oblaka
neko je posekao sto hiljada maslina
starijih od mojsija
posmatrao sam tu lepu pticu – paunicu
devicu smaragnih očiju
mislio sam na rat
možda je devojka bila mrtva
smešila se i mirisala na borovinu
