ЦИРКУЗ
Град нам се распада. Систематски, свакодневно, и дању и ноћу, без обзира на временске или неке друге прилике, распада се у свим правцима. Лете делови на све стране, окрњени, искрзани, запрљани, зарђали. Носе их ветрови, олује, топе се на трговима под врелином подивљалих сунчевих зрака. Годинама тако, дуго пакован и састављан и шрафљен и крпљен, наш град као картонска кула, као хартијани змај, као синтетичкла торта, тоне у безнађе. Одбачени делови зграда, улица, пластичне флаше, непотребни и одбачени људи, леже на прљавим тротоарима, лелујају изнад крошњи каљавих дрвореда, вире из рупа на коловозу. Распада се наш град. Математички прецизно радним данима и прилично анархично викендима. Отпада сјај и позлата са лажних људи и фасада, отпадају делови лажног града као трули ауспуси са лешина мртвих, зомби – аутомобила и светлуцају и смрдуцкају на трговима попут инсталација великих светских „инсталатора“. Цео град – велики перформанс.
И људи су се променили, споља наравно, изнутра и даље куцколе њихова уплашена мала срца, њихови трули цревни системи, растилибуђизовани органи, карценогене мисли, све је исто. Само су споља постали другачији, хумористично другачији. Мишеви се праве да су Страшни Лавови. Тако ходају и гледају. Напухали су своје малене вратиће и репиће до прскања, попуцали им капилари у ситним мишјим очицама. Ходају около и реже као лавови. Мачке умиру од смеха. Стари добри мачори, ловци без премца, повремено их лупе шапом по глави, те минијатурне лавиће. Глисте вијугају около као Црне Гује, Гуштери се праве да су Змајеви, Све што је до јуче гмизало сада се поасило, закрилатило, надуло па иде около и покушава да завлада распаднутом лешином бившег града.
Распада нам се варош. Не видим више другу страну улице. Између се отворила огромна пукотина из које куља густи црни дим. Сви су уплашени. Можда је крај света, апокалипса, судњи дан. Све сакато, неписмено, балаво, изгмизало на светло дана, светла камера. Добиле те сподобе крила па лете около као дронови. Надгледају, узбуњују и пријављују. Шепуре се фукаре као лешинари изнад костура бившег града, отимају, кидају, немушто реже и гурају у стомаке и џепове све што шушка и светлуца. Дошло “ оно“ време, Андрићево, кад паметан свет заћути а фукаре проговоре.
На неким анонимним телевизијама пијани полусвет, неписмени криминалци, неморалне и краткосукње умјетнице, под утицајем алкохола и сопствене глупости и незнања ваљају невероватне глупости. Они су јунаци нашег доба. Све звезда до звезде. Њих гледају слични њима или збланути и згранути људи, увек изнова не верујући да то неко стварно ради, прича, снима. Ријалитији су у залету ка мраку, ка понору а са њима и њихови тзв. ха- ха – ха фанови.
Неки новинар доводи будале и лудаке пред камере и прозива их да говоре глупости због којих је некада нормалан свет ишао у затвор без речи.
Што си глупљи и већи кретен то си ближи успеху и веће су ти шансе да постанеш популаран. Овде сви певају, као умоболници, сви се лоптају, остали су старлете и репери, глумци и „тигрови“.
Град нам се распада али није усамљен. Распадају се и други градови, региони, континенти. Распада се планета. Ноћу, када не могу да спавам и када завлада тишина, повремено прекидана животињским завијањем и подурлавањем наше пијане омладине или котрљањем контејнера низ улице, када за трен завлада тишина, чује се како шкрипи и подрхтава, и тешко уздише, расклимана, отрована, распукнута, подгрејана планета. Чују се уплашени вукови са планина, плач китова из дубина, чује се злокобан хук блатњавих вода које долазе да нас прогутају, урлик цунамија који креће ка неком од острва, Њјујоршки пацови како цвиле притиснути усијаном гвожђуријом и похлепним двоношцима, подрхтавање планина које се спремају да експлодирају и преселе делове ове Плаве Лепотице у ледене, бескрајне просторе унирвезума.
Нови је дан. Добројутро стиже са „ХАХА ТВ“ у наше домове. Дугоноге плавуше и лепотице вуцкају своје кратке сукње према сјајним округлим коленцима. Спрчиле те сукњичиће испод којих враголасто провирују гаћице ( машала) , беле се зубићи, блистају окице, расплинули се имплантанти преко лица и груди, само што не пукну, па – „вози мишко“. Камермани на брзину гутају своје бајате сендвиче а уредници у својим канцеларијама јуре око стола почетнице које још увек нису сигурне да ли треба да кажу да ће данас бити „местимично облачно или са повременим пљусковима“. Њихова шиљате гузе вероватно ће постати плен средовечног трбушана у трећем кругу око фотеље али то је мање важно од чињенице да нису сигурне да ли левом руком показују према Америки(ци) или према Италији одакле треба да стигне врели талас. Док уредник балави на њиховом врату оне понављају: „Врели талас је кренуо према балканском полуострву…. „Идемо Сањааа! Прогнозааа!“ – позивају из режије. Руменко остаје у својој прашњавој канцеларији а будућа звезда ријалитија кораком липицанера на штиклама висине молерских мердевина ступа на велику сцену „ХАХА ТВ“. Све је спремно и напумпано и уста и груди и… широким замахом леве руке и лаганим наклоном десног рамена та силиконска газела креће на пут кроз вреле таласе, озонске омотаче, градоносне облаке, отопљене глечере. Пензионери испошћени инфарктима крајичком кошуље бришу наочаре „за даљину“ и са дубоким уздахом, отворених уста прате узбудљиву најаву новог дана који ће бити местимичан и променљив.
Све лагано тоне и распада се, људи, ствари, предмети, државе, морал, шуме горе, реке ваљају прљавштину градова монстроума, језера крију масовне гробнице. Једино што почиње изнова и креће ка путу среће и успеха је млада лепа најављивачица временске прогнозе. Дете свог времена. Све је прошло супер. Њен момак, портир у РХМЗ је срећан због тога. Пребира по џеповима и скупља кинту да купи вино и нешто уз вино. Вечерас ће да прославе први наступ његове рибе на Великом ТВ-у. Јер, ипак, да није било њега не би улетела у ову причу.
Ипак, мислим нешто, није све тако црно. Биће лепо време а све док трунчица среће трепери негде у овој дугој ноћи шанса постоји. Не за све нас, за по неког. Али, тако је увек било. Ипак, време је ћудљиво. Ако негде сутра путујете или идете по граду понесите кишобран. Леба не једе. Ако пред вас искочи лав сетите се, то је обичан миш, ако крај семафора протрчи змај – то је само обичан гуштер. Ослободите дете у себи и крените храбро у нови дан. Уосталом, видећете све ће само бити само местимично, променљиво и повремено. Као и сам живот.
