IZ STARIH ALBUMA
„bili smo bogovi a da to nismo znali“
Po kamenju, koje se krunilo ispod naših nogu, prolazili smo kraj tamnozelenih, tajanstvenih borova silazeći u crne virove tame. Silazili smo prema potoku, koji je, duboko dole, pod bledim mesečevim svetlom, talasao i žuborio, dajući toj tami toplinu, život i neku neobičnu veselost. Tako smo stizali u Vašarište.
Mala bela kuća, u kojoj smo kratko živeli, imala je samo jednu sobu, u njoj dva spojena kreveta, dve nahtkasne i crni dvokrilni ormar. Pored kuće je stalno proticala voda a iznad, pored samog zida, bio je bunar, plitak i pun crnog mulja. U njemu sam po nekada hvatao žabe a roditelji su leti hladili velike šarene lubenice.
Ispred kuće je bila kvrgava kruška, lubeničarka. Spolja zelena a unutra svetlocrvena, slatka i sočna.
Kraj ograda, duž cele ulice, bio je iskopan kanal kroz koji je proticala mutna voda skrivena prašnjavim korovom. Tu sam prvi put video kornjaču i na smrt se preplašio jer mi se učinilo da je to kutija puna zmija. Strah i neznanje plato sam smehom svojih drugova, golotrbe, bosonoge dečurlije. Malih “ periferijskih zmajeva”.
Sećam se i cigana koji su na ramenu nosili majmunče. Tada smo zidali novu kuću i majmunče je uveseljavalo radnike i dokoni komšiluk spretno, malenim rukicama, razbijajući ciglom orahe. Život je bio veoma zanimljiv.
Jedne noći sam se probudio i ispred sebe video malenog dečaka u uniformi prekrojenoj za njegov uzrast. Na glavi je imao kapu sličnu onoj koju nose vojnici. Svetlucao je srebrnasto, nestvarno. Ruke su mu bile spuštene niz telo. Gledao me je blago se smešeći. Moj vrisak probudio je roditelje koji su upalili svetlo. Ničega u sobi nije bilo. Noćima sam u toj sobi viđao neobične likove: decu koja su se smejala i pružala ruke preme meni i iskežena lica na prozoru.
Onda me je majka odvela kod lekara koji je rekao da su to samo snovi deteta koja imaju bujnu maštu. Sada, posle toliko godina, siguran sam da to nisu bili snovi. I danas svi ti likovi tako živo trepere predamnom. Svetlucavi, srebrnasti i tužni.
Jednog dana smo majka i ja, “po preporuci”, otišli kod neke žene koja je rekla: idi kući i tamo gde spavate ispod nogu ćeš, zašivene u dušek, naći kosti od pileta obavijene crvenim koncem, navodeći tačno koje kosti.To je metnuto tebi od žene koja te ne voli i želi da rasturi tvoj brak, ali slučajno ti tu spava dete. Uzmi to i u gluvo doba spali na raskrsnici a pepeo baci u vodu.
Dođemo kući i majka sve to izistinski nađe u dušeku. Posle toga prestali su da mi se u tami prikazuju likovi dece. Kasnije, u novoj kući samo sam jedanputa usred noći video povijenog starca duge bele brade sa štapom u ruci. Nikada mi nije bilo jasno zašto sam baš ja tih godina video sve te tužne, u vremenu i prostoru zalutale i izgubljene, svetleće likove.
Pe par godina pročitao sam u novinama da je u prvom svetskom ratu, tu gde smo mi živeli, bila baraka u kojoj je Crveni krst okupljao izgubljenu i zalutalu decu i stara lica. Jednoga dana nemački avion je bacio bombu na tu baraku i svi su izginuli. Setio sam se onog malenog dečaka, njegove uniforme i kape prekrojene od vojničke bluze. Zašto su baš mene izabrali da mi se prikažu, pitao sam se. Verovao sam da njihovi duhovi još uvek lutaju tamo gde su izgubili živote i poželeo, uprkos strahu, da ih još jedanputa vidim.Čini mi se da se sada ne bih uplašio jer svet u kome sada živim više ne može ni sa čim da me iznenadi pa ni uplaši.
