Grad nam se raspada. Sistematski, svakodnevno, i danju i noću, bez obzira na vremenske ili neke druge prilike, raspada se u svim pravcima. Lete delovi na sve strane, okrnjeni, iskrzani, zaprljani, zarđali. Nose ih vetrovi, oluje, tope se na trgovima pod vrelinom podivljalih sunčevih zraka. Godinama tako, dugo pakovan i sastavljan i šrafljen i krpljen, naš grad kao kartonska kula, kao hartijani zmaj, kao sintetička torta, tone u beznađe. Odbačeni delovi zgrada, ulica, plastične flaše, nepotrebni i odbačeni ljudi, leže na prljavim trotoarima, lelujaju iznad krošnji kaljavih drvoreda, vire iz rupa na kolovozu. Raspada se naš grad. Matematički precizno radnim danima i prilično anarhično vikendima. Otpada sjaj i pozlata sa lažnih ljudi i fasada, otpadaju delovi lažnog grada kao truli auspusi sa lešina mrtvih, zombi – automobila i svetlucaju i smrduckaju na trgovima poput instalacija velikih svetskih “instalatora”. Ceo grad – veliki performans.
I ljudi su se promenili, spolja naravno, iznutra i dalje kuckole njihova uplašena mala srca, njihovi truli crevni sistemi, „rastilibuđizovani“ organi, karcenogene misli, sve je isto. Samo su spolja postali drugačiji, humoristično drugačiji. Miševi se prave da su Strašni Lavovi. Tako hodaju i gledaju. Napuhali su svoje malene vratiće i repiće do prskanja, popucali im kapilari u sitnim mišjim očicama. Hodaju okolo i reže kao lavovi. Mačke umiru od smeha. Stari dobri mačori, lovci bez premca, povremeno ih lupe šapom po glavi, te minijaturne laviće. Gliste vijugaju okolo kao Crne Guje, Gušteri se prave da su Zmajevi, Sve što je do juče gmizalo sada se poasilo, zakrilatilo, nadulo, pa ide okolo i pokušava da zavlada raspadnutom lešinom bivšeg grada.
Raspada nam se varoš. Ne vidim više drugu stranu ulice. Između se otvorila ogromna pukotina iz koje kulja gusti crni dim. Svi su uplašeni. Možda je kraj sveta, apokalipsa, sudnji dan. Sve sakato, nepismeno, balavo, izgmizalo na svetlo dana, svetla kamera. Dobile te spodobe krila pa lete okolo kao dronovi. Nadgledaju, uzbunjuju i prijavljuju. Šepure se fukare kao lešinari iznad kostura bivšeg grada, otimaju, kidaju, nemušto reže i guraju u stomake i džepove sve što šuška i svetluca. Došlo ” ono” vreme, Andrićevo, kad pametan svet zaćuti a fukare progovore.
Na nekim anonimnim televizijama pijani polusvet, nepismeni kriminalci, nemoralne i kratkosuknje umjetnice, pod uticajem alkohola i sopstvene gluposti i neznanja valjaju neverovatne gluposti. Oni su junaci našeg doba. Sve zvezda do zvezde. Njih gledaju slični njima ili zblanuti i zgranuti ljudi, uvek iznova ne verujući da to neko stvarno radi, priča, snima. Rijalitiji su u zaletu ka mraku, ka ponoru a sa njima i njihovi tzv. ha – ha fanovi.
Neki novinar dovodi budale i ludake pred kamere i proziva ih da govore gluposti zbog kojih je nekada normalan svet išao u zatvor bez reči.
Što si gluplji i veći kreten to si bliži uspehu i veće su ti šanse da postaneš popularan. Ovde svi pevaju, kao umobolnici, svi se loptaju, ostali su starlete i reperi, glumci i “tigrovi”.
Grad nam se raspada ali nije usamljen. Raspadaju se i drugi gradovi, regioni, kontinenti. Raspada se planeta. Noću, kada ne mogu da spavam i kada zavlada tišina, povremeno prekidana životinjskim zavijanjem i podurlavanjem naše pijane omladine ili kotrljanjem kontejnera niz ulice, kada za tren zavlada tišina, čuje se kako škripi i podrhtava, i teško uzdiše, rasklimana, otrovana, raspuknuta, podgrejana planeta. Čuju se uplašeni vukovi sa planina, plač kitova iz dubina, čuje se zlokoban huk blatnjavih voda koje dolaze da nas progutaju, urlik cunamija koji kreće ka nekom od ostrva, Njujorški pacovi kako cvile pritisnuti usijanom gvožđurijom i pohlepnim dvonošcima, podrhtavanje planina koje se spremaju da eksplodiraju i presele delove ove Plave Lepotice u ledene, beskrajne prostore unirvezuma.
Novi je dan. Dobrojutro stiže sa “HAHA TV” u naše domove. Dugonoge plavuše i lepotice vuckaju svoje kratke suknje prema sjajnim okruglim kolencima. Sprčile te suknjičiće ispod kojih vragolasto proviruju gaćice ( mašala) , bele se zubići, blistaju okice, rasplinuli se implantanti preko lica i grudi, samo što ne puknu, pa – “vozi miško”. Kamermani na brzinu gutaju svoje bajate sendviče a urednici u svojim kancelarijama jure oko stola početnice koje još uvek nisu sigurne da li treba da kažu da će danas biti “mestimično oblačno” ili “sa povremenim pljuskovima”. Njihova šiljate guze verovatno će postati plen sredovečnog trbušana u trećem krugu oko fotelje ali to je manje važno od činjenice da nisu sigurne da li levom rukom pokazuju prema Ameriki(ci) ili prema Italiji odakle treba da stigne vreli talas. Dok urednik balavi na njihovom vratu one ponavljaju: “Vreli talas je krenuo prema balkanskom poluostrvu…. “Idemo Sanjaaa! Prognozaaa!” – pozivaju iz režije. Rumenko ostaje u svojoj prašnjavoj kancelariji a buduća zvezda rijalitija korakom lipicanera na štiklama visine molerskih merdevina stupa na veliku scenu “HAHA TV”. Sve je spremno i napumpano i usta i grudi i… širokim zamahom leve ruke i laganim naklonom desnog ramena ta silikonska gazela kreće na put kroz vrele talase, ozonske omotače, gradonosne oblake, otopljene glečere. Penzioneri ispošćeni infarktima krajičkom košulje brišu naočare “za daljinu” i sa dubokim uzdahom, otvorenih usta prate uzbudljivu najavu novog dana koji će biti mestimičan i promenljiv.
Sve lagano tone i raspada se, ljudi, stvari, predmeti, države, moral, šume gore, reke valjaju prljavštinu gradova monstrouma, jezera kriju masovne grobnice. Jedino što počinje iznova i kreće ka putu sreće i uspeha je mlada lepa najavljivačica vremenske prognoze. Dete svog vremena. Sve je prošlo super. Njen momak, portir u RHMZ je srećan zbog toga. Prebira po džepovima i skuplja kintu da kupi vino i nešto uz vino. Večeras će da proslave prvi nastup njegove ribe na Velikom TV-u. Jer, ipak, da nije bilo njega ne bi uletela u ovu priču.
Ipak, mislim nešto, nije sve tako crno. Biće lepo vreme a sve dok trunčica sreće treperi negde u ovoj dugoj noći šansa postoji. Ne za sve nas, za po nekog. Ali, tako je uvek bilo. Ipak, vreme je ćudljivo. Ako negde sutra putujete ili idete po gradu ponesite kišobran. Leba ne jede. Ako pred vas iskoči lav setite se, to je običan miš, ako kraj semafora protrči zmaj – to je samo običan gušter. Oslobodite dete u sebi i krenite hrabro u novi dan. Uostalom, videćete sve će samo biti samo mestimično, promenljivo i povremeno. Kao i sam život.
