spot_img

žika ranković: vrane

ž. a. r.

Pitaš se ko danas piše pisma

Kraj svih elektronskih čuda

Evo ja, dragi prijatelju,

Pišem iz inata, kao nekada.

 

Ove godine,u jesen

Smrt je divljala našim ulicama

Crna ptičurina letela iznad krovova

Otimala, odnosila, u crno zavila

Stigla nas prijatelju devedesetdeveta

 

A ujutru na banderama, uličnim spomenicima,

Izložba čitulja

Nasmejani, zbunjeni

Naše komšije, i ortaci

Ne znam kako ali, kao živi

Gledaju u mene a ja u njih

Ne znamo ko koga gleda

 

Ajdemo – kažem ja,

Evo nas, samo ti idi

Pođem, oni stoje i gledaju

Kako niz kaldrmu

Vetar nosi sate

Koji im više ne pripadaju

 

Idemo – ljutito kažem,

Slikama što već počinju da blede,

Idi i mi ćemo,

Odmah posle tebe

 

Znam lažu i brišem suze

Čude mi se neka plavokosa deca

Znam možda će sutra

I po mene

Doći ta crna prokleta ptica

 

Ima vremena samo idi –

Kaže Ćomi, sećaš ga se,

naš drug iz đačke klupe –

Ovu igre još ne znaš,

Nismo ih se igrali jer su glupe!

 

Šta sada? Samo tako?

Osvane jutro a ulica pusta

Nismo valjda čekali samo to,

Da nas odnese crna ptica

 

Okrenem se i ljutito odem

Ljut na celu planetu

Oteli su nam sve što se može

A sada nam se sa bandera smeju

 

Uzeli likove naših ortaka,

Pitomih deka iz sokaka,

To nisu oni, to sa betona

Smeje nam se devedesetdeveta

 

Fašistička soldateska, ničim izazvana”

Noću nam srušila

Kule od uspomena

Koje smo gradili

Od kratkih pantalona,

Od klikera i prvih poljubaca,

E moj tebra,

Prokleta da je devedesetdeveta

 

Oko bandera hladna

Smrt kao zmija se obavila

A jesen,kao da to nije ništa,

Zlatna, naša, šumadinska

Lišćem kao dukatima

Ulice prekrila

 

Kroz grane klenova sipi svetlost

Niz staze našeg detinjstva

Sve blista i lepo je

Ko poslednja, pred fajront,

Tura kafanska

 

Opet novo jutro i ista ptica

Pismonoša sa crnim vestima

Leti iznad našeg kraja

Zadnja joj pošta

Bandera ispred dragstora

Ima i drugih mesta ali

Ko tu nije kao da nije umro

Ili živeo, svejedno

Znaš brate kakvi smo

Zajedno „u istom danu“

I umiremo i živimo

 

Eto tako, šta drugo reći

Ove jeseni smrt je divljala

Našim ulicama

Ali nije pobedila

Bahata se zabrojala

Nije računala na svadbe i rođenja

Pomešale se suze tuge i veselja

Plač beba i udovica

Pesma popova i svadbarska

Žvot je prijatelju sva svoja lica

Izredjao iznad naših ulica

 

Izvini brate ako je patetično

Moj prijatelju u dalekom svetu

Otvori ovu kuvertu

Pa pismo čitaj natenane

I čuvaj se Crne Vrane

Jer i njima će, ako bog da i sveti nikola i alempije,

Ovakvo jutro nekad da osvane

 

Ne znaju ti divljaci koji smo mi ludaci

Izvini, znaš me, moram da opsujem,

Toj “fašističko – imperatorskoj” majci

Onako srpski, pravoslavno,

Oj Moravo moje selo ravno

 

na sv. alempija 2014.  

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.