Putuj
putuj u jesen
u zaborav
samo tiho
još tiše da ne zaboli
još tiše ljubavi
da se noć ne probudi
da se tuga ne probudi
što nismo zeleni
što nismo plavi
što nismo ljubavi
nešto što ne boli
kada se rastaje
kada se sanja
na gotovs puške
pali
plotun u prazno čekanje
ništa ne govori
ćuti
neka su tri
neka su četiri
neka su svi pre mene
marširali kao pobednici
kroz tvoje trijumfalne kapije davanja
ništa mi ne govori
ćuti
jer zaboli
kada se kaže
bar jedan manje
bar jedan manje
putuj
putuj u jesen
nismo mi tugu izmislili
a i da jesmo
sada nas ispraća sasvim obično
kao da to nije ništa
kao dva poražena generala
kao dva obična
pomalo tužna mađioničara
koji su iz svojih šešira
zauvek jedno u drugo prešli
čineći neoprostivu grešku
na račun magije ljubavi
na gotovs puške
pali
plotun u prazno srce
jer boli to dugo čekanje
neverne žene
pali
hiljadu suza za jedno ćutanje
još snena
još rumena od davanja
dodirni me usnama
samo tiho
da se noć ne probudi
da se tuga ne probudi
pa putuj
putuj u jesen
u zaborav
ili još bolje
zatvori oči i odleti
kao što si i došla u moje snove
na krilima noći
