Jutros je na tebe zalajao pas.
Nisi ni stigao da se uplašiš jer te je taj lavež vratio u neko drugo, neko davno vreme, u jedan snežni dan kada te je na ulazu u dvorište tvoje bake dočekao jedan mali veseli psić.
Imao je jedno oko plavo a jedno braon i vlažnu crnu njuškicu.
Lajao je i valjao se po snegu.
Zastao si pred lepotom te slike i tuga se razlila tvojim srcem.
Tvoje bake odavno nema.
Nekada pažljivo negovano cveće, hrizanteme u njenom dvorištu, zarasle su u korov koji je prekrio sneg.
Nema stola sa kolačima i gunđanja deke: „ što dete puštaju bez kape da izlazi napolje”
Nema tog blesavog šarenog malog lajavka.
Samo ponovo ima snega i neke gorke usamljenosti u sećanjima.
Jutros je na tebe zalajao pas a onda, kada si ga pomilovao, zastao začuđen jer mu je nešto neobično toplo iz tvog oka kapnulo na njuškicu.
Kako neke stvari koje su tako lepe u našem životu vreme na svoj način oboji nostalgijom i prekrije tugom, kako ništa ne razumemo, kako žurimo…
Kako ne vidimo lepotu trenutka koji će nam zauvek ostati u srcu.
Kako nas prve pahulje snega smanje i pretvore u nasmejanu decu koja se više ne snalaze u našem teškom i sporom telu, u našoj praznoj duši.
