ja sam bog
početak
od mene su počele teći zlatne reke koje ste
onog jutra vašeg postanja
na blistavim konjima vrancima prešli
ulazeći u svoju budućnost kao u praznu kuću
u dugoj noći bez imena
tuđ svima i sebi samome pišem ove reči
da se ne zagasim bez pomena
putujem u nevratiju sa jednim pitanjem
u koje to nevidište
u koje to pepelište će ove kosti
rodiš se i već si tamo
za tebe zvezde ne gore
uzalud pališ sveće
nose te zli vetrovi još pre rođenja zapreteni u nejaku kost
galaksija – ta kurva što se muva po beskraju svemira
ne priznaje te
ne beleži ni život ni smrt
samo si treptaj i deo matice
bez koje bi svemir zarđao
sve u šta veruješ
čemu se nadaš dok pružaš tvrde šake ka praznini
samo je splet besmrtnih duša
koje svemu daju smisao
bez kojih ničega ne bi bilo
pitam sebe često gde sam pogrešio
na nekom raskršću u gluvo doba
promaših pravi put
pa godinama već mesečarim prašnjavim i bez kraja ulicama
između ljudi bez očiju i ruku
sa šakama punim orahovog lišća
sa žirom u džepu
od uroka da me brani
kružim oko sebe kao oko tuđe kuće
svuda priman kao gubavac
kao izrod
nešto od vrelog kamena i spržene trave
tamnih i gustih senki močila, mirisa zrele konopljane vlati
kvrgavih šljiva i gladnih zmija upletenih oko zelenog kamena
ostalo mi u krvi i kostima pa snaži okraćali korak
gorka i ljuta krv na spečenom jeziku
kad prestane sve drugo sjati goreće zvezde na visokom nebu
zavese magle prekriće tada
poslednji put to trošno telo
izgradićeš čamac od hrastove kore
i dugom rekom krenuti u nevratiju
bićeš bliže bogu
jer ničega drugog oko tebe neće ni biti
kada sam rešio da se izučim za književnika
mnogi su zlurado proricali da ću da završim kao pijanac
i slepac
pominjali su mi dedu dragoljuba pokojnog
pominjali da mu je krv jaka i poroku sklona
besu i sili
ludijanju i beštijanju
i da krv njegove krvi daleko ne može
svega se prisetili budalaši prokleti
šaputahu i blejahu preko plota da ajduk od ajduka nastaje
ali neka im
kada me ono opet apsiše
režahu kroz prošće: nema mu leka…nema
u čudo se pretvorio pa na zvezde laje
neko je za nama vikao: hej pijanci, hej, hej sunđeri
oko nas su neke šarene mutave ptičice letele vrlo snisko
nešto se događalo
grad je bio pun besnih pasa
u zlatnim kavezima dremali su majmuni
smišljajući kako da nam promene budućnost
njihove podgojene sluge jurile su veštice po sokacima
jeftine, podmlačene ideale nudili su u šarenim paketićima
bio je božić
veliki crni talas prekrio je grad
besni psi sedeli su na trgu i birali svog kralja
kada su mi objavili prvu priču – leto u septembru
mislio sam: samo da provale da sam genije posle ću lako
nisu provalili
kiša je tog proleća postala iznenada tiha i magličasta
poput prvih devojačkih suza
bila je topla i mirišljava, puna ocvetalog voća i nekih šarenih
leptira koji su danima prosipali prah sa svoih nežnih krila
po srebrnastim vitražima naše mladosti
bilo je vreme za buđenje
izašao sam na ulicu i dodirnuo novi dan jezikom
bio je gorak
sve što je nekada postojalo
postoji
čujem tešku pesmu mrtvih i nebo kako plače
oni koji su imali svoju revoluciju
nisu shvatili da je nama potrebna naša
svakom svoja igračka
škripe tramvaji majku im majčinu
škripe u predjutarnjoj magli
u malom mozgu u potkolenicama
živiš mučki
živiš ništački
dok mrtvi prašinjari oko tebe mudruju
bivši revolucionari sriču nevidljiva slova
daleke budućnosti
a prolazi noć
a kafane zatvorene
a škripi nešto majku mu
škripi oko srca i hladno u gaćama
zašto su nas preverili vičeš
gospodine vaše isprave – kažu
ko je to u mojoj glavi
ko me to boli ko mi kaže:
ćuti i sedi jaću sve ostalo
i ja ćutim i sedim i sve prolazi
družim se sa mrtvom prirodom
ne postoji ništa više
samo mirisi – fluidi smrtonosne mase
čudesni mostovi između usamljenih svetova
tragovi i sumnja
mnoštvo zvezda i okeana
utopljena kopilad obeščašćenih devica plove mutnim rekama
nad trošnim gradovima zaraslim u travu
igraju senke zaboravljenih svetova i civilizacija
razroka ogledala podsvesti sučeljavaju me sa samim sobom
gledamo se i vrebamo
ko si – pita jedna senka
ko si – odgovara druga
bedniče – kaže senka
huljo – odgovara senka
ko si – ja
ko si – nevratija
a prašina vremena sleže se
na stegnute šake
