Под сивим небом које се злокобно ширило изнад равнице смештене између Враћевшнице, брда Таламбас и поља Калипоља, на путу који таласа од Крагујевца према Руднику све се утопило у атмосферу касне децембарске јесени која клизи ка дану када почиње дуга и непредвидива зима.
Стотинак метара испред родне куће песника Добрице Ерића, негде око три сата поподне заустави се мали сиви ауто. Из њега изађоше две особе.
Пред њима је била неугледна искривљена рампа, закључана, ниска али довољно добра да прегради пролаз према каљавом и гуравом путељку по коме су плинуле барице и који води према мостићу преко славне реке Груже, зараслом у свелу поцрнелу траву, чичак и трње.
После краћег договора одустадоше од идеје да преко расквашене пољане заобиђу рампу јер је претила објективна опасност да се заглаве у блату.
Вратише се до аута и почеше да износе нешто што је овако, из даљине, највише личило на слике. Ускоро је радознали и докони посматрач заиста могао да се увери да су ти необични правогуаоници већи и мањи били заправо осликани јарким бојама и заиста све ово већ прерасте у загонетку. Зашто би неко по оваквом времену са двадесетак слика климао низ расплинути путељак нарочито ако су на крају тог пута само поцрнели од кише железнички прагови истоварени на неколико високих гомила који су подсећали на брежуљке стиснуте испод чувеног брда Таламбас.
Ситне и ретке, готово невидљиве капи кише повремено би направиле кружић у по некој од барица на путељку а ова двојица су, и поред неугодног за ношење терета који се стално отимао да исклизне у блато, журно хитали као стоваришту железничких прагова.
Иако дан није био ни за какве подвиге или неки смислени рад они су хитали ка неком свом, за друге неразумљивом и скривеном, циљу.
Њихово кретање је одавало ликове који раде нешто што наизглед изгледа илегално и конспиративно као улазак на тудји посед који штити моћна и горопадна рампа која пре може да засмеје намерника него спречи у делу.
Између неколико високих тамних гомила по тлу засутом ситним разнобојним каменчићима разлила се вода плитка и занемарљива али довољно сјајне и глатке површине да се у њој огледа ју моћни прагови, сиво јесење небо и врхови брда Таламбас.
Убрзо слике беху постављене по праговима и њихов сјај и боје оживеше цео простор.
Био је седми децембар и без да то зна радознали и докони посматрач присуствовао је првој изложби на отвореном под називом Слике бесмртних душа.
У присуству аутора, скривеног посматрача, аутора ових редака и првог критичара изложених слика изложбу је у новооснованој галеријхи ПРАГ ЈЕ НЕБО као што је ред отворио Срђан Станишић уз неколико врло одмерених и бираних реченица којима је похвалио изложене слика али и целокупно стваралаштво присутног аутора Жике Ранковића.
Поред ове двојице и Посматрача изложби је присуствало и десетак врло елегантних и господског понашања коза које су са пристојне удаљености али са озбиљним и видљивим интересовањем проницљивим погледом загледале слике и слушале излагање. Вероватно су, гледајући то богатство боја које се ни по чему није уклапало у овај сиви јесењи 7. децембар 2019, када се ово пто читате догађа, вероватно су као што рекосмо размишљале да ли се то једе и чему служи.
Онда се погледаше, схватиле су да су изложба и галерија отворене а да ће коктел бити касније, и продужише да се веру и извијају уз витке стабљике откидајући ретке листиће који су још на гранама пре него што их хладни ветрови и снег разнесу по обронцима Таламбаса и каменовима разбацаним око танушне сребрнасте Груже.
Могли бисмо рећи да је ова необична слика, која је пробудила радозналост Посматрача била све што се о том догађају, који је траја око сат и двадесет минута, може рећи, али свакако не бисмо били у праву јер све даље је историја.
Tог 7. децембра, године 2019. отворена је прва у низу галерија тог типа које ће уследити под називом ПРАГ ЈЕ НЕБО.
НАПОМЕНА:
Овај кратки извештај могао је или требало можда да има назив СВЕТЛОСТ ИЗ ДАЛЕКА јер су отварању присуствовали и многи писци и песници Горње Груже и Србије. Први је стигао Добрица Ерић а за њим и професор Драгиша Витошевић, Паун Петронијевић, Браћа Бељаковић, Србољуб Митић, Коста Брашић, Драгомирац из Добраче као и многи други.
Светло којим су зрачили обасјало је ову необичну галерију тако снажно да је у тренутку изгледало као да се Лувр преселио крај вечне реке Груже.
Има још тајни и мистерија у вези ове прве изложбе под отвореним небом али тајна је зачин који све чини привлачнијим и значајнијим под овим шаром небеским.
Организатор и аутор пројекта: УГ Културна мрежа СЦЕНЕ БАЛКАНА, Крагујевац
Сарадници: Фондација Конрас, Крагујевац
УГ Културни парк Ковионица, Кутлово
Задужбина Светислава Жиловића, Враћевшница
НЕКОЛИКО ФОТОГРАФИЈА СА ИЗЛОЖБЕ
