Pre više od šezdeset godina, kada je budućnost izgledala tako svetla, iz okolnih sela stigli su u grad polupismeni seljaci željni novog života.
Ostaviše svoje njive i potrčaše u fabrike. Bili su srećni što su se plasirali u slavnu radničku klasu. Sa radošću su uskakali u radničke pantalone a šajkače zamenili radničkim kačketima. Točak napretka je bio u njihovim rukama.
Železničari, milicija, fabrička traka… Bog da te vidi. Dembelija uživo. Pristizala su kola sa crepom, prozorima, pragovima i vratima rodnih kuća. Na selu, ostadoše na temeljima, među šljivama, stari roditelji. Suznih očiju. Tako je počela industrijalizacija seljačke Srbije. Oživeše periferije srpskih gradova. Započe taj čudesni, šareni život ni na nebu ni na zemlji. Između grada i sela.
Na nekoliko ari placa ovi novopečeni varošani gradili su zavičajne minijature. U dnu dvorišta kokošarnik i svinjac. Kraj ograde red kukuruza. Baštica, orah, trešnja, kajsija i jorgovan kraj tek iskopanog bunara. Ispred kuće cveće ograđeno niskom ofarbanom tarabicom, da ga ne gaze kokoške.
Vremenom se formiraše i ulice. Izgledale su kao seoski putevi. Posle velikih kiša pretvarale su se u blato do kolena. S jedne na drugu stranu zatezani su kanapi na kojima je sušen veš. Bila su to uzbudljiva vremena.
Šezdesetih se pojaviše kamioni sa šljakom.
Beše to veliki napredak. Blato je bilo pobeđeno. Šljaka je bila oštra i garava. Od ranog proleća do kasne jeseni bosonoga dečurlija je provodila vreme na tim crnim prašnjavim ulicama. Šljaka im se duboko zavlačila u ispucale ruke i pete.
Kasnije uživancije, koje je donelo vreme napretka i progresa, nisu ugrozile lepotu i poetičnost življenja u tim periferijskim sokačićima. Živelo se kolektivno. Uveče su zalivane bašte i cveće pa bi se miris šeboja, karanfila i lepe kate razlivao ulicama. Sedelo se na klupama ispred kapija i jeo bostan olađen u bunaru.
Praznici su slavljeni na ulici uz pečene prasiće, kolo i harmoniku. Tako se proslavljalo i uvođenje vode, kanalizacije, prvi asfalt u kraju…
U jesen na periferiji su klali svinje. Po dvorištima se iz plehanih korita pušila vrela voda. Plivala su creva i džigerice pe šerpama i loncima, svinjske glave u krvavoj vodi. Mirisao je ceo kraj na meso sa žara.
Televizor je bio prava retkost. Ni radio nisu svi imali.
Radio je stavljan na prozor i “odvijan do daske” tako da je pola ulice moglo da ga sluša. Gvozden Radičević je pevao “Poleti golube moj” a Cune Gojković ” Kafu mi draga ispeci”. Veliki hit je pesma ” Po gradini mesečina kao dan procvetao beli jorgovan”. Radivoje Marković je sa neponovljivim zanosom prenosio fudbalske utakmice, smejalo se slatko Miji Aleksiću i njegovom ” građaninu pokornom”. Na gledanje televizije se išlo kao u bioskop. Nekome ova vremena izgledaju smešno i gotovo nestvarno a nekome romantično i neponovnjivo. Naravno sve u svoje vreme.
Ali, nije loše po nekada, naročito u ova vremena, setiti se godina kada se nigde nije žurilo i kada je dan bio duži a siromaštvo i nada zajednički.
Ko zna možda je vreme da se vratimo porodici i prijateljima, usporimo sopstveni život. Možda je opet vreme da stavimo klupu ispred kapije i radio na prozor.