Sećam se zmije obavijene oko plavozelenog kamena,
psa sa jednim braon i jednim plavim okom,
paunova koji su promicali manastirskim dvorištem kroz jutarnje pramenove magle,
svilastog lokničastog jagnjeta na svom jastuku,
belog veženog peškira od lana prebačenog preko starog rama punog malih fotografija i bosiljka udenutog između rama i zida,
grana sa sasušenim mirišljavim grozdovima,
usijane bubnjare,
zelenog ćebeta na dnu kreveta preko koga je bio prebačen bordo ćilim sa crvenim i belim prugama,
podruma punog crnih gnjilih kasnojesenjih krušaka,
zamka od drveta sa izrezbarenim otvorima kroz koje su šareni petlovi provlačili svoje prelepe glave i najavljivali jutarnje rumenilo,
dugih polja koja su uranjala u plavičastu šumu,
potočića prekrivenog šarenim lišćem koje je gorelo pod retkim sunčevim zracima,
starog istrulelog šporeta u kupinovoj vrzini,
mirisa kupusa,proje i belog luka u maloj sobi i šarene hartije rajsnadlama pričvršćene za zid iznad kreveta,
lepog drvenog kreveta ručne izrade, na kome će mnogo godina kasnije umreti, bog da mu dušu prosti, moj deda,
belog trukovanog platna iznad starog šporeta na drva, „smederevca“, na kojoj je bila izvežena lepa žena kako radi u kuhinji a ispod pisalo „kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori“,
plehanih kutija bele boje, poređanih po veličini, sa kuvarom na sredini, u kojima se držala kafa, šećer, cimet, vanila i zbog kojih je zeleni kredenac tako lepo mirisao na sve te đakonije,
zelenog okruglog sata čiji su brojevi svetleli u mraku, kao najbolji prijatelji.
Sećam se crnog konja Miška, pastuva, kako se, okupan suncem, propinje i jurca niz seoski put dok ja visim obavijen oko njegovog vrata nogama i rukama,
ovna Čuljka na čijim smo širokim plećima jahali dok su mi noge utanjale u crvenkastu mirisavu zemlju natopljenu brzim, teškim kapima letnje kiše,
ogromnog petla koji juri za mnom dok munjevito prelećem preko kupinove ograde,
šištavih gusana koji raširenih krila, kao bele lađe,trče za mnom,
crne snažne svinje koja pokušava da me ugrize za tur dok obešen za tregere visim na kapiji koja deli dvorište od svinjca,
dubokog bunara sa led – ledenom vodom i neuspelog pokušaja da me u limenoj kofi spuste u tu tamnu, hladnjikavu, preteću dubinu prema okruglom ogledalcetu koje je svetlucalo negde dole,
plave čizmice koju sam ubacio u bunar i devojčice koja me drži za nogu dok visim naglavačke prema vodi,
cigana vretenara sa šarenim perorezima, sitima, vretenima, kudeljama, neobičnim šarenim ogledalcima,
prodavaca šećernih petlića, luša i jabuka utopljenih u šećer, kojima smo davali ukradena jaja za te poslastice,
buba zlatica, popaka, mrava, gusenica, leptira, rovaca, kako promiču kroz mekane, mirišljave, tople brazde, koje su bile naše kolevke dok smo duga topla leta provodili kod rođaka na selu,
smokve nasred vinograda i čokota sa teškim mirišljavim grozdovima,
izvora iz kojih se voda zahvatala cimentama, posudama od lima, prikačenim na vrbov štap, ili se pila iz kupusnog lista,
kola natovarenih žutim dulecima i kukuruzom,
pesme seljaka koji se vraćaju iz njiva,
puteva prekrivenih debelim slojem tople prašine u koje su duboko utanjale naše bose noge i kojima smo, dižući oblake iza sebe, jezdili na konjima od suvih i pocrnelih stabljika suncokreta,
dubokih ogromnih kaca koje su mirisale na džibru, rakiju, šljive,
alatki okačenih o kamene zidove hladnjikavih podruma,
prašnjavih starih fijakera i čeza u kačarama u kojima su se sada legle kvočke,
geguckavih pataka i raspijukanih crnih i žutih pilića,
vajata sa mirisom ćilima i jabuka,
neobične drvene klupe golubije boje kraj širokih prozora na kojima smo zaspivali gledajući u daleka polja i brežuljke nakićene breskvama, kajsijama, šljivama…
ormara sa zaljubljenim golubovima od drveta i dunjama na vrhu,
večitih kalendara, izliznih i pocrnelih korica sa receptima na unutrašnjim stranicama, ispisanim krivudavim rukopisom mastiljavom, “zidarskom“, olovkom,
muzičkih instrumenata od osušenih stabljika kukuruza,
truba od vrbove kore i pištaljki od zove,
kapi kiše na slamnatim krovovima trla, naherenih po mekanim plodnim poljima i na ivicama šuma,
tajanstvenih priča o ljubavima i ljubavnicima skrivenim u senu i slami,
hladnih kapi jutarnje rose koje sa nabujale trave padaju na bose noge izazivajući jezu,
toplote i mirisa štala u kojima su laste pravile gnezda,
toplih barica sa punoglavcima,
divljih jagoda na mirisnim poljima,
žira i šišarki,
mravinjaka prekrivenih lišćem i slamom,
veverica, svraka, detlića, kosova, kukavica, duplji u kvrgavim stablima jabuka koje su posadili naši pradedovi, sa jajima ptica, i straha da se u duplju nije uvukla zmija,
močila sa potopljenim konopljem,
klepeta drvenih trlica gde se od konoplje pravilo vlakno kojim su se prele gaće i košulje,
kiše, tople, letnje, bosonoge kiše i piskavaca,
bara sa patkama, plitkih, muljevitih, obraslih gustom zelenom travom,
svetlozelenih jabuka koje sm jeli tek kada bi ih omekšali udarajući ih o kamen,
ogromne kajsije sa veličanstvenom krošnjom u kojoj se moglo zalutati, čije su se grane preplitale sa granama crnog duda, prepune mirisavih pegavih kajsija,
šarenih drvenih kola sa zvoncetom tamo gde se nalazila metalna kočnica,
noći nad gornjom gružom, sa zvezdama koje si mogao rukom da dohvatiš,
huka vode kroz duboke jaruge obrasle crnozelenim čvornovatim drvećem,
petlova na toploj ćeramidi,
zidova od kamena punih sunca, iznad kojih su se širile grane kiselog drveta, i kroz koje su, brzinom svetlosti i senki, vijugali repići vragolastih guštera,
mirisa stogova sena i slame,
ljutitih pasa na upredenom lancu,
plavih sočnih šljiva koje, u još toplim letnjim noćima, padaju u duboku, nekošenu travu,
uskršnjih jaja u crkvenom dvorištu,
vašara : cigana koji vrte trange-frange, „koj nabije taj dobije“, pola žena – pola zmija: „navali narode da vidiš što nikad nije viđeno na ovaj beli svet, šta majka priroda stvori a crna majka mora da rodi u teškim mukama“
žuto crnih leptira na bodljikavim listovima mlečike,
tegli u koje smo hvatali trutove,
beskraja rasplinutog u plavetnilu,
ljubičastih brda u daljini,
oštrih zmijolikih ostruga u strnjikama,
hladnih mušmula prekrivenih injem,
sanki ispod kreveta u rano jutro sa tek izbledelom noći,
zaleđene ulice kako svetluca dole, prema potoku…
Sećam se svega.
Kao na velikom ringišpilu vitlaju te lepe slike kroz moju glavu i dušu i pitam se:
Gde je sada sve to?
Da li negde, u vremenu, kao u velikoj galeriji, te slike detinjstva stoje okačene i čekaju da im se opet vratim. Verujem da je tako.
Inače, čemu sve ovo?
