93 – ća
kroz gustu lepljivu noć, noć sa mirisom znoja i prljavih čarapa, razgrćući tamu jugoistočne srbije, juri ponoćni ekspres. dahće i hukće pretovaren robom i ljudima. to sirotinja šumadijsko – pomoravskih palanki ekspresnim vozom minhen – atina putuje kroz još jednu apokaliptičnu noć treće jugoslavije. zbijeni u hodnicima, kroz koje više ni pauk ne može da prođe, u kupeima prenatrpanim džakovima, kutijama i kesama, putuju ka makedoniji. čudan je taj voz švercerski. čudno putovanje kroz balkanske tmine. deluje nekako srpski, neuništivo. u ovom vozu su i titovi pioniri i vukovci i šešeljevci, slobinci i ostali. ovde su sve boje sive i svi su samo umorni torbari na putu opstanka.
prva muka je nabavka. treba obići prodavnice, seoske zadruge, samousluge, pronaći i kupiti najeftinije. iza švercera ostaju prazne police. po nekada izbijaju i tuče zbog toga. vade se lične karte, preti milicijom, novinarima. na kraju dana torbe su pune i spakovane a prodavnice izgledaju kao posle najezde skakavaca.
druga muka je voz. zamislite jednu malu stanicu u unutrašnjosti srbije. ponoć je. pored šina, koje svetlucaju pod oskudnim staničnim svetlom stislo se stotinak ljudi zatrpanih teškim putnim torbama. kao ptice na grani. ptice švercerice. “ekspresni voz minhen – atina stiže na drugi kolosek… ekspresni voz minhen – atina… ” kao prasak u ponoćnoj tišini odjekne glas sa raštimanog staničnog razglasa. put opstanka počinje. još jedan krug života i smrti. ljudi su zbijeni i usredsređeni na svetlo lokomotive, žutu tačku koja se pojavljuje u daljini. stisnutih vilica i sa tremom podižu svoje teške torbe oni kojima je ovo vatreno krštenje. voz uz škripu staje. nastaje neopisivo gušanje na vratima vagona. kao da je kraj sveta. oni koji stalno putuju razradili su taktiku. imaju tim u kome se tačno zna šta ko radi. jedni, oni mlađi, uskaču kroz prozor. jedan ostaje kraj prozora i njemu se dodaju torbe sa robom a drugi iz ekipe u trku zauzima prvi prazni kupe. uz ogromu galamu, dozivanje i laktanje na kraju se nekako svi uguraju u nojevu barku.
sledeća fora je da ti kondukter ne poništi kartu. mnogi je i nemaju a većina više puta putuje sa istom. taman se smiri žagor i umorni i izmučeni ljudi nađu neko ćoše, neko parče zida na koje mogu da se naslone i kunjaju, odmore leđa, oči, i pripreme za jutarnja iskušenja, kad se pojavljuje kondukter. i tu je taktika razrađena. skuplja se lova. stalni putnici već znaju koji je je kondukter u kojoj smeni i prema njemu određuju koliko para treba prikupiti, kao i način na koji mu se pare daju. neki vole da im se lova iznese ispred kupea i ne ulaze unutra, drugima se pare stavljaju u kartu. pare uzima a kartu vraća, naravno neponištenu. treći jednostavno uđe i pokupi već prikupljene pare. ako je nezadovoljan iznosom još jedanputa priupita za karte, što je znak da se suma “ojača” sa još nekom novčanicom. inače većina u srbiji više ” ne zna u pare”. gotovo svakog meseca izlaze nove novčanice pa narod spontano više i ne pominje vrednost novčanica. usvojio je opisni način plaćanja: koliko je to brate? tri dečaka i jedan kopaonik. svima je jasna cena. tu je i tesla, devojka, suncokret… one manje se i ne pominju. samo se tutnu u ruke u stilu ” uzmi ovo nemam više”. tarifa većine konduktera je dva “suncokreta” ( dvesta hiljada) ako i dalje drži ispruženu ruku i žmiri na jedno oko ojačaš sa “dečakom” ( pedeset hiljada). u težim slučajevima “muneš kopaonik” a ako visi glava zatvaraš se sa dva “kopaonika”. početnici pažljivo prate šta rade “stariji”.
karte na pregled – iznenada, raspojasan i naglašeno raspoložen, uleće u kupe kondukter.
iznenađeni, kako je upšte stigao do njih kroz hodnik kroz koji ne može ni konac da se provuče, putnici počinju na brzaka da preturaju po džepovima i traže “suncokrete”.
šta je bre ovo – pita kondukter – ja sam tražio karte. a?! već je pare stavio u džep ali ne izlazi iz kupea. ima li ovde “novih”.
ima – odgovaraju nesigurnim glasom dvojica.
pa šta čekate?! za vas posebna tarifa. ponoćna. doplata trista iljada.
nemoj šefe, platiće. nisu znali – uzima ih u zaštitu jedan čiča sa srebrnim zubom.za to vreme ovi su se “organizovali” i pružaju kondukteru po dva “suncokreta”.
pa šta vi mislite? da ja pušim moravu, a?, smeje se veseli kondukter.
pojačaj s “dečka”, muva ih laktom čiča. “dečka”, dodaj “dečka”.
laku noć i prijatno, kaže veseli.
laku noć – svi u horu odgovaraju.
jedan do prozora već treći put vadi flašu sa vodom i nakreće. odjedanputa su svi žedni. ovaj lagano zatvara flašu, ne obazirući se na poglede koji ga prate.
daj malo lečka te vode, pocrkamo od žeđi – obraća mu se prvi komšija, nišlija.
ne mogu živ mi ti, boli me nešto guša pa moram da je stalno vlažim. ma daj bre da gi malo navrnem pa nek i mene boli guša – opet će uporni nišlija.
svaki kupe ima svoju priču. flaša sa vinjakom ide u krug i što je praznija raspoloženje je sve bolje, dan osvaja a skoplje je sve bliže.
sledeći kadrovi filma ” sami protiv svih” su na pijaci. bitpazar, bunjakovac, zelena pijaca… šiptari, dileri, sanitarci, vrućina. na kraju dana torbe su prazne, džepovi puni a umor priteže kao kamen. 21:42. kolosek br. 2. beograd. peron izgleda kao da je upravo završen derbi zvezda – partizan. olakšavajuća okolnost – prazne torbe, otežavajuća – teški umor. ” ekspresni voz za beograd stiže na drugi kolosek…” počinje još jedan krug za umorne maratonce. počinje olimpijada vo skopje. disciplina: “ko preživi pričaće”. nekako se svi spakuju u ta tri vagona. mnogi se zaklinju da im je ovo poslednji put. ali već za dva dana na stanicama smeštenim duž pruge što od beograda vijuga ka južnoj srbiji čuje se:
ooo sale, opet ti. reče li nikad više.
pa šta ćeš brate od sedenja vajde nema.
tako je brate moj, tako je. moramo da se borimo.
čudni su to vozovi bili, švercerki, nebeski. najčudniji koje je breht ikada video.
(napomena: ovo je priča o vremenu koje, srećom, mnogi od vas, koji ovo čitate, ne pamte, vremenu u kome se živelo od šverca, preprodaje, ulice, vozova. cela srbija je ličila na prosjaka koji se bori da preživi novi dan. i to je bio život, običan život kojim žive mali narodi a prežive ga samo veliki, kao što smo mi bili)
