1.
Стајали смо, мој син и ја, поред кревета у коме је лежала моја мајка. Имала је високу температуру и била је готово без свести.
Чекали смо испред амбуланте ургентног центра да је неко прихвати, прими, да је погледа, лечи, да јој помогне.
Појавила се, рипила на врата, нека агресивна дебела,ментално и физички аљкава жена у белом , за њом је у брзом ходу надирало неколико клинаца.
Изађите напоље и чекајте – заграктала је маскирана аљкавуша.
Напоље и чекајте – поновили су дресирани Клинци у Белом.
Шта да чекамо – питам.
Зар не видите да доктор није овде! – избечила се дебела.
Не видимо. А зар ти не видиш ( хтео сам да кажем краво али нисам) колико је мојој мајци лоше.
Пошто сам иначе склон инцидентима вербалног типа у таквим ситуацијама, поштујући мајку ипак сам изашао са сином напоље.
Онда су моју мајку изгурали у другу просторију преко пута.
Ушао сам за њима и успео да разменим пар речи са поприлично култивисаним доктором који ми је пристојним тоном објаснио да нешто чекају.
Чекај, изађи, чекамо, чекајте… очигледно је кључна реч ове прљаве зградурине.
Фашисти у белом штрикају низ ходнике, брзим, ситним, врцавим ходом , као да негде стварно иду.
Јозеф К. и његов Син смештени су у Чекалиште. Акција бр.1. успела.
Наравно опет крвожедне сестре, да би се истакле пред шефом , псећи кидишу на мене, понављајући: сачекајте напољу, напољу,напољу…
То је формула за све. Касније сам схватио да њихова обавеза и одговорност према болесним старим људима не иде много изнад те реченице.
Мој син и ја смо чекали близу пет сати у ходнику који је личио на простор иза сцене на снимању неког ратног филма. Можда Битка на Неретви.
Сатима су са нама били тешко болесни и дезоријентисани људи и њихови забринути чланови породице. Цвилели су, јечали, стењали.
Кроз те звуке непрестано се чуло, забадајући се као ексер у уво, крештање фрустрираних и ненормалних сестара.
Сачекајте доктор није ту. Изађите напоље!
А доктора нема. Ни од корова. Ко зна, траже га. Хеликоптерима, подморницама, у напуштеним рудницима.
После пар сати коначно је стигао неки мали млади ћелави испрдак кога су узрујане сестре са огромним поштовањем ословљавале са професоре. У свакој другој речи је та реч провлачена као спасоносна нит њиховог опстанка у тој лудници, као везивно ткиво, лепљива трака која насилно држи њихову каријеру у логору, даље од врата, од избацивања, од гасне коморе за непослушне.
Најопасније су маторе преклапаче које више нису за кревет, за забаву у ноћној смени тих тупавих занатлија у зеленим и белим мантилима. Кломпашима.
Техничари и техничарке су превазишле цинизам, иронију, ароганцију. Њихов тон поприма боју режања а могу и да уједу ако су сувише уплашени или их нешто питате пет минута пред почетак паузе.
Љубазнији су техничари.
Техничарке ће пре да погину на пола корака испред врата него да вам дозволе да баците поглед на свог члана породице кога сте довели. Макар и да је очигледно да је ситуације више него озбиљна.
Кажем појави се тај ћелави мали мамлаз, максимално арогантан и неваспитан, са свим репрезентативним одликама које красе стандарде ове душегупке у коју очајни доводе болесне као на губилиште.
Кломпко ни у кога не гледа, само у компјутер, не гледа у већ поменутог пристојног колегу доктора, не гледа у, по правилу, узбуђене сестре, не гледа у пацијенте. Забринуте фаце родбине.
Компјутер, зидови, папири. Геније на батерије зуји испред мене. Невидљивог. Он је изнад, он је изван овог времена и тренутка. Има диоптрију осице, бубамаре, ко зна ког бића.Он је ту да га зову професоре.
Па коме си ти професор јадни гмазу ако не умеш да бар нешто пристојно кажеш онима који су ту због јада и чемера. Јел треба сваки сељак да упрти прасе и коцкасти чаршаф на раме, јел треба да ти туткамо евриће у фасц икле, јел треба да те напојимо ил закољемо. Јајаро.
Коначно нам саопштавају да мајка има инфекцију од катетра да је дезоријентисана и скоро у коми због виосоке температуре и да ће бити остављена на одељењу. Инфективно. После лаганих пет сати.
Примиће је тај мали зелени миш у кломпама. ошишан на ћелаво. Ципелић Кломпко..
Професоре шта ћемо да предузмемо ноћас.
Видећемо, одговара Зелени Ћелави Надобудни Миш. Немам преча посла него да се целу ноћ бавим …
Нажалост или срећом нисмо до краја чули ову симпатичну реченицу хуманисте и Најдрaжег Професора.
Најдражи брзим туп- туп ходом одлази кроз кордон болесних.
Јасно ми је да сам мајку оставио у логору а не у болници.
Заједно са неким типом низ мрачну болничку улицу гурам онај кревет према Инфективном. Нераван асфалт дрмуса стари ,разглављени, гвоздени, касније схватам, погребни кревет. Све шкрипи и дрчи док прелазимо по мраку тих неколико стотина метара.
Улазимо у ходник и ево нас у великој соби у којој никога нема.
Коначно један момак , нешто пристојнији, објашњава нам да је овде улаз забрањен али и који су начини да се интересујем за мајку. Молим га да, пошто нема никога више у тој одвратној соби са доста кревета, жутој соби, да лево и десно примакне још по један кревет да мајка ноћу не би пала са те висине. Односно, питам могу ли ја то да урадим.
Не брините биће све уреду, каже он, ми ћемо то.
Погледам још једанпута мајку, смањила се као птица, сићушна, нема је до пола кревета, помилујем је по коси, ушушкам…
Идемо, каже момак.
Океј. Идемо.
Враћам се још једанпута.
Молим те шефе, доћи ћу ујутру, ако није проблем примакни тај кревет крај ње.
Добро, добро, већ по мало несатрпљиво одговара пристојни љубазни момак. Љубазно нестрпљиво.
После више сати мој син и ја излазимо из Тога. Тамо, сама у огромној жутој, празној соби остаје моја мајка. Заувек.
Идемо кући. Ћутимо. Имам осећај да мајка неће преживети.
Видео сам је још једанпута. И даље је била сама у соби. Крај ње није било додатног кревета. Температура јој је, вероватно од антибиотика. спала.
Гледа у мене, не прича али све види, разуме.
Да ли ти је боље – потврдно климне главом.
Боли ли те нешто – одмахује главом.
Делује уморно и измучено. Намештам јој косу расуту по јастуку, држим јој руку на челу. Помилујем бледо изборано лице и мало измасирам у пределу слепоочница.
Биће добро. Не брини – кажем а не верујем.
Био је пети мај. Дан уочи Ђурђевдана.
Тада сам последњи пут видео живу своју мајку.
Умрла је 6. маја у деветнаест и тридесет како ми је седмог маја телефоном саопштила, док сам био на послу, нека од уважених Сестара телефоном.
Послали смо телеграм али је било касно па га вероватно нисте добили – каже хладним гласом, рутински. Добро, то је ок. То јој је посао.
Ћутим. Дуже од уобичајеног.
И?
Шта и?
Шта ја сада треба да урадим?
Да дођете да Вам напишемо погребни лист са којим идете у општину да вам ураде решење о смрти са тим идете на градско…
Мислим, хтео сам да питам, извините, где је сада моја мајка?
Било је око десет сати. 7. мај 2018.
Јутрос у пола осам, у складу са процедруром пребацили смо је у капелу на градском гробљу. Са поврдом о смрти идете тамо и заказујете сахрану. Они ће вам све даље рећи.
Спуштам слушалицу. Из суседне канцеларије чујем весели разговор колега. Не желим да им сметам. Узимам ствари и крећем.
Све је готово.
Пред очима ми слика мајке. Љубљана, не, Врхника 1980. Дошла ми је у посету. Она и ујак. Јутро је и идем према станици, Мршав, поцрнео од врелог августовског сунца, обријане главе, са црним брчићима. Газим улицом према станици. Према мени иде мајка и мој ујак.
Извини војниче да те питам јер се овуда иде до касарне – не познајући ме у том издању пита мајка.
Кево, скидам капу, па бре ти већ заборавила сина.
Синееее!
Чврсто и дуго ме грли.
Мајка није познала свог сина војника. Види ти то. Бркови, ко циганчић поцрнео. Кад пре толико омрша.
Леп дан за сећање. Мислим на то јутро на обронцима Бетајнове.
2.
- мај је био само почетак.
После девет дана у истом логору убијен ми је и отац. Њега су заиста, али без сумње убили. Мој добри и дивни отац.
Не разумем потребу те гомиле кломпаша да свој логор смрти представљају као болницу.
То је несхватљиво свакоме ко је имао близак сусрет са њима .
Изгледа да је то једино место где можеш да заснујеш радно место, добијеш реадну књижицу и примаш плату и мртав ладан обављаш послове серијског убиуце са предумишљајем. И ником ништа.
Напоље, Изађите напоље.
Ко вас је пустио унутра.
Доктор није ту.
Не дајемо такве информације.
Па чекајте као и други.
Откуд ми знамо колико.
Шнел,шнел,шнел, лос,лос…
Жао ми је људи, а има их тамо, који раде са тим мутантима исти посао а сачували су оно пто се има или нема. Домаће васпитање и пристојност. Остало је релативно. Као и живот.
Морам да испричам и кратку причу о мом оцу.
Отишао је на пар дана на одељење да се мало опорави, добије неку инфузијицу, витаминчић и слично.
Био је леп дан. Све је било ок. Примљен је да му буде мало боље, мада није био толико лоше као мајка. Далеко од тога. Причали смо уз пут о свему док смо ишли у болницу. Тај кратки пут без повратка.
Примљен је око тринаест часова.
Осетио сам непријатност када сам га предао у руке сличних кербера као и мајку.
Све су свукли са њега и увили га у неку женпурасту спаваћицу, пиџаму која неодољиво асоцира на лудачке. Одједанпута ми је изгледао другачије, мало понижено у тој крпи која се везује на леђима са цветићима плавкасте боје.
Скоматали су га пребацили на кревет и одмах му ставили катетар.
Ево одмах су почели да ме муче – чуо сам свог оца.
Жао нам је, процедура, овде нема устајања и слично.
Штрецнуло ме је.
Опет смо учесници ових сцена мој Син и ја. Тако се наместило.
Знате он спава скоро у седећем положају, мучи га астма. Донео сам му ове пумпице које увек ноћу стоје крај њега и подигните му узглавље у у седећи положај он тако спава код куће – говорим брзо, да ме не прекину, несвесно снисходљиво, молећиво.
Не брините. Све ће бити тако.
Да. Да. Биће.
Сутрадан, 15-ог маја долазим да видим како је отац, да ли му је боље.
15: 10.
Улазим и већ из даљине видим свог оца у хорор сцени. Лежи на потпуно равном кревету, чак и без јастука.
Руке и ноге су му раширене и везан је. Потпуно наг. Разапет као на Голготи. Што и јесте била. Скоро дотрчим до њега. Одвезујем му ноге и руке и бацам ту гадост. Отац врло тешко дише груди му се брзо, као у агонији , дижу и спуштају, у грлу се чује кркљање. Гледа ме уплашено . Загрлим га и подигнем.
Реци ћале, шта треба.
Бори се за дах и покушава да ми каже.
Изговорио је само једну реч. Окрећем се около да нађем докторку. Један мали ми каже:
Морали смо да га вежемо да не ишчупа катетар.
Где је докторка – скоро вичем.
Окренем се и видим да ми је отац издахнуо. Очи које су ме пре двадесетак секунди гледале празне су. Видим да је престао да дише.
Умро ми је отац – вичем на два момка која ту раде.
Немогуће јуче смо нормално разговарали.
ЕКГ избацује празну линију.
Један доноси инфузију.
Склони то. Хоћеш да ми бодеш мртвог оца.
Загрлим га.
Мој добри оче,
Убили сте ми оца – изговарам тихо, скоро несвесно, за себе, без оптуживања.
Извини ми нисмо криви стварно нам је жао.
Где су пумпице, зашто је на равном кревету. Он се угушио – скоро шапућем, гушим се и ја. Тежак камен у стомаку у грудима. Несвестан сам, чини ми се онога што се десило, а у исто време сам невероватно свестан запажам и видим сваки детаљ, трун, покрет.
Не ради нам механизам.
Имате друге кревете.
Разговарамо нормално без еуфорије, тензије, као о нечем неважном.
Да убили су га. Угушили. Због рутине, неразумевања сопственог посла, због тога што не слушају и не чују људе који долазе. Зато што су арогантни и надобудни.
Да. Убили су га. Али сада је све готово, касно, бесмислено, безразложно. Небитно за било какву причу и расправу. Мој добри вољени отац није ту. Негде је, ко зна где. Можда је већ срео мајку, тамо негде.
У јадној Србији не постоје болнице. То су логори смрти у којима људи због незнања и немара запослених из најбаналнијих разлога губе животе.
Серијске убице које држава редовно плаћа у овој јадној матушки Србији ништа нису бољи од корумпираних, глупих и криминализованих судија, тужиоца, полуписмених адвоката, пандрура, политичара, посланика, новинара, тв водитеља, директора фирми, трафиканата.
Содома и гомора, чистилиште, девети круг.
Србија тоне у муљ и кал, лажи и таму и више нема помоћи.
Једва чекам да одем у тај пакао да се слатко одморим.
Дотле? Понашаћу се као залутали метак. Јурићу кроз простор и време без циља, смисла, разлога и намере. Ништа нећу да видим и чујем и све око мене, боје, облици и осећања биће стопљени у дуге шарене линије, зидове, тунеле.
Прво што дотакнем прекинуће мој лет и потонућу у блажену таму, ништавило.
Јер, нема разлике.
И овде први сусрет и додир са свим оним што чини држава зауставиће вас и променити све у вама.
Додирнућете ништавило а да тога и нећете бити свесни.
