Драги пријатељи, браћо! Ево шта се недавно десило нашој необичној и конфузној дружини.
Ми смо мали, сиромашaн, али добар циркус, можда једини такав из ових наших крајева. Приликом оснивања, после дуже и бурне расправе у којој су учествовали сви, од руководства до физичких радника, дали смо циркусу име „СРБИЈА“. На крају смо и тајно гласали. Скоро подједнако и за и против. Неки су чак рекли – „У затвору ћете да завршите! Зар вама наша мајка Србија личи на чергу, на циркус, зар вама председник и министри личе на кловнове, мађионичаре, ходаче на жици, трапезисте, дресере, жене са брадом, жене од гуме. Ви сте издајници! Ви хулите!!! Ови други то сматраху највишим чином родољубља и љубави према Србији.
Народу се не може угодити и тек када неколико њих, који су највише били против назива, напустише дружину остадосмо у већини ми који смо били за назив „ЦИРКУС СРБИЈА“.
И тако, једногa дана, на врх наше шатре завијорише заставе, музика испуни наш велики лепи шатор. На средини црвени круг, арена оивичена столицама и више редова клупа смештених у виду концентричних кругова око сцене. Као, да простите, у парламенту.Једино што овде публика не спава и не чита новине него се смеје и аплаудира. Трубе, добоши, диксиленд. Милина. Трубите, трубте јаче, трубите хеј.
Јао браћооо што је отварање је било лепо. Дресер коња, брат кловна Миће, Алекса, је за отварање увежбао две тачке. Вихор и Меланија ( црни и бели коњ) поносно, у ритму „Марша не Дрину“ долазе до средишта арене а онда уз звуке „ Тамо далеко“ заплешу валцер. Око њих, у круг трче козе, магарићи, гуске, Мечка Зорана ( Зорка наша паметна) и меда Веселин ( Веске је легенда) самоиницијативно се укључили у круг. Сви смо плакали. Мајке ми.
Брзо су нашу нову кућу испуниле лепе балерине, гутачи ватре, чаробњаци, вилењаци, еквилибристи, дресери, кловнови, коњи, жена са брадом, змије акробате, мађионичари…
Започе шарена прича циркуса СРБИЈА, лака забава за децу и сиротињу.
Све је ово било лепо и давало наде да нас чекају успешна и весела времена пуна игре, песме и забаве. Да не би тог несрећног предлога који нас доведе до ивице понора, длака фали и распада, у сваком случају провуче нас кроз силне свађе и проблеме који нас још увек тресу.
Морам да признам да сам управо ја, Пера Трапез, својим глупим предлогом започео вишемесечну агонију.
Одувек сам волео да читам, што у циркусу „Србија“ није најпаметнија инвестиција. Једнога дана, претурајући по сандуцима пуним разних дрангулија и реквизита, у руке ми дође књига са чудним идејама написана онда када ништа што сада постоји није постојало. Написао ју је неки Грк, Сократ, Платон, Ахил, не знам, већ сам заборавио име. Само ми се идеја почела вртети по глави. Ко бургија. Књига је имала назив – ДРЖАВА. Свашта.
Тај што је то написао, мислим да је ипак Платон, мислио је да би државу најбоље водили песници, филозофи, уметници. Еј, па то смо ми! Паде ми на памет. Што и ми, циркузанти, не би били као неки народ а циркус то је на пример држава. Прође ми мисао кроз главу. Ма која мисао!? Отров! Отров је то био браћо а не мисао! Кобајаги држава, кобајаги народ, кобајаги избори. Проклетство!
Те вечери замало што нисам испустио Марицу на трапезу. У задњем тренутку су нам се скопчали врхови прстију. Она се љуља на једној страни ја висим као и она наглавачке на другој. Љуљам се и ја: ен, два, и Марица ен, два, на три полети према мени, прави салто лети према мени са пруженим рукама а ја све гледам као на филму а у глави ми: а ко би могао да буде кандидат за председника мајку му? Лети Маришка а ја у глави вртим: ко, ко, ко? Само осетим њене нокте како ми се заривају у дланове и видим избечене, уплашене очи уоквирене плавом шминком. У трену сам се освестио. Као да ме је снајпер погодио у потиљак. Дрмнуло ме хиљаду волти. Видим себе и њу загрљене на подијуму и чујем аплауз. Тог тренутка, уместо да се поклоним, ја чујем: Мићо Србине, Мићо Србине и схватим – Кловн Мића! Он је тај. Кандидат. Ова халуцинација је знак. Ова халуцинација о изборима могла је да нас кошта живота и мене и Марицу. Уф. Јебем ти Платона. Замал дизгинемо. Сутра окупим људе и изнесем идеју.
Боље да сам упао у буре са жабама. Народ ко народ, увек за изборе, увек за демократију. Идиоти. Управа нас гледа као пацијенте са дијагнозом. Жешћом. Поменем ја и Мићу кловна и настане тајац. Јасно. Свако себе види као кандидата. Па где он, па што он, он је блесан, он је лажов, преварант, фолирант, то сви знају. Деца дремају док он изводи тачку! Њему аплаудира једино мечка Зора јер мисли да је то њена тачка кад се спрема за вашар и Маре, кога смо ономад запослили а већ је догурао до заменика трећег асистента првог кловна. Он је ово, он је оно. ОН ЈЕ ОБИЧАН КЛОВН! Бого мили шта народу за пола минута паде све напамет.
Одједанпута устаде други кловн, Триле, и дрекну: Доле Мића!!! Долееее!!! – зачу се још неколико гласова. Издајник! – писну неки тупан из гомиле. Сачувај ме и саклони Св Саваотије.
Јави се Жена са брадом: Браћо! Другови! Шта фали Господину Кловну Мићи? Кад год нам је било тешко, кад год смо се осећали изгубљено, као у неком тунелу, он је био наше светло на крају тунела, наш осмех, нада. Устаде и Мића – Пријатељи ја са тим немам никаквих проблема.Нека буде све како ви хоћете. Ја се не плашим ничега и спреман сам на све. А ти мајсторе, окрете се према колеги Трилету, размисли да ли ћу више тебе да бацам у плаву кадицу са водом и да те шутирам. А ти знаш да деца то највише воле.
Ја предлажем Трилета за председника – дрекну Трилетова љубавница Емануела, дресерка питона. Ха, ха, ха, смејао се народ, па Триле је низак, глуп и муца.
Ха ха ха тресао се шатор од народног смеха. Ево ј-ја п-пре- едлажем ма- ађи- ионича- ара Ву – улета – каже Триле. ХА, ХА. ХА, гуши се народ од смеха. Вуле председник. Вуле преварант! Хахаха.
Права изборна атмосфера. Све смо имали. Унапред омраженог, храброг и глупог кандидата, кога су неки одмах навалили да хвале, као покојника на сахрани, а други лупали у бубњеве и ишли у круг по циркусу вичући: Уааа Мића, уааа кловнови. Уа Триле, Уа Вуле! Мићо геније! Мићо Србине! – урлају други.
Поче да ради изборна машина. Кампања је започела и то више нико није могао да заустави. Наш мали сиромашни циркус „Србија“ на периферији света затресе се, закува, оживе. Неки кажу, знајући ко смо и какви смо, да немамо кога да бирамо. Шта бирамо, пита неконструктивна опозиција: лудака године, месеца, деценије. Лудака са мандатом. Ми перемо руке о тог циркуса у циркусу.
Само бојкојтујте. Имамо ми кандидата колкоћеш – кажу Мићинци. Шта фали дресеру медведа, ( уф, гром) па еквилибриста Неца, акробата на жици. Па Симица, ако гута сабље и ножеве и жабе годинама па тај може да прогута све. Уметница на шипки(ци) Живка, врти ко змај, министарка ко шећер. Или, ова жена са брадом, Аполексија, шта фали, можда чак и премијер(ка). Ако може да буде благајник у Удружењу грађана регистрованом у Апееру као „ Наш Понос“ што не би могла и то. Ионако ће главни терет да носи Кловн Ћоми. А ту је и жена од гуме, партнерка жене са брадом, Сахила из Калкуте. Воле се, поштују. Модерно брате. Па и оно детенце, слатко ко душа, повукло на мајку Сахилу Мубарџупру. И оно од гуме. Спава у кутији за ципеле. Спакује се у милиметар.
Обратим се бирачком телу: Народе, односно циркузанти, ми смо бољи. Имамо план и кадрове за сва места: То знате. Уаааааа! Доле кандидати. Доле Мићинци. Продужим као да сам глув. Ево дресер коња например. Уаааа – опет глупи народ. Он дуби коњу на репу, на једној нози у галопу прескаче с једне на другу страну. Ма чудо бре. А није неки рмпалија. Мали. Човечуљак, Мићи мало изнад појаса. Ако може онолицки да прескочи коња у трку може тај шта оћеш, то је за финасије кључно. Имамо и Зоћу дресера из Бајине Баште. Он је брате мечку Зору научио да вози бициклу и да се карминише и у штиклама игра танго а медведа Весу да чита па чак и да пише, ево сад му објавио књигу МОЈА ТАРА. Што да и он не добије неку функцијицу. И још нешто. Мића није од јуче.
Уааааа – забавља се пијани бахати народ. Гомила безглава. Бравооо, уаааа, Живеооо…
Пиарка Мица зове чланове изборног штаба и сикће на њих: Шта чекате кретени, убацујте још сендвича и пива! А бомбоне? – пита један зрикави. Марш бре. То кад победимо. Сад додај семенке, беле. Брзо! Кажем браћо Мића је светло, он је наш месија, прави човек. (Стигли сенвичи и семенке) Народ: Бравооо. Тако је. Мића, Мића, Мића
Поштовани ово је само за вас информација: Кловн Мића се калио и доказао у војводству Великог Војводе Лажног. Као вредан, одан и понизан постао је и носилац неколико титула или ордена, свеједно. 1. Кувач Кафе и носилац Кецеље са златним гранама.
2. Носач ташне првог реда. 3. Отварач врата са златним венцем. На тај начин ушао је у круг повлашћених са могућношћу да постане и Војводина Миљеница и добије Ленту као Шлихтерица Првог реда са дијамантском бубамаром. Ту већ улази у озбиљну причу са обавезама и одговорностима и постаје представник у Скупштини. Шта друго рећи, ево јежим се, ОН је пред свима лупио својом дечјом шачицом о сто, уствари у говорницу, и изговорио невероватне речи пред публиком, ево овако као код нас, пред камерама, „ Они нашег једног ми њихових сто“. Еј, како смело, мислим и како глупо, али је други у историји који је то лупио о говорницу. Ето. Војвода се искидао од смеха. Неки кажу и да је изјавио : „Овај је на све спреман. Биће гори од мене“
Ево мале илустрације из времена када је Будући стасавао и сазревао. ДВАДЕСЕТ ГОДИНА РАНИЈЕ Крај базена Великог Војводе Лажног . Војвода: Ха, ха, ха, они једног а ми сто, ха, ха, ха, па браво мајсторе, ако си им реко. Види се да си глуп, извини паметан и начитан. Ајд сад ставиде свом Војводици једну горку без шећера а за наше другарице две шљиве. Сестро Ковиљка и сестро Божурка видите шта ми гајимо.“ – каже Војвода. Ковиљка: Свака част Војводо до председника ће да догура зихер. И вредан и добар ђак, сунце мамино, и понизан. Емотиван ко куче. Све на једном месту. Све. Он ти је сигурица. Војвода: Програмирали смо на двеиљаде и неку ако се нешто не искарабуџи. Божурка; Само се бојим ове багре од народа јер је под утицајем фашистичке Америке и подмукле и крволочне Енглеске, наравно и осталих кретена. А и ти га мало бламираш. Па ја кад сам пре нешто гледала стрефио ме трансфер блама ево ту, право овде ( размиче бујне груди да покаже срце) Војвода: Шта молим те? Шта! Ковиљка реци, ти си бар певаљка и све сазнаш у кафани, шта сам ја за било кога ружно рекао. Ковиљка: Неки пут баљезгаш, није да није. Војвода: Ха, ха, ха. Па то је била маркетиншка фора. Ееее Божурче, фооора, Тита ми. Не греши душу анђеле.
А и кад донесу паре и лепо плате па шта ме кошта. Знаш пошто је ова кућа, одржавање, па базен, струја, вода, ђубре. Божурка: Добро ајд. Што рече она свиња дебела Винстон: Пишите, пишите ружно, само пишите. Војвода: Тако је анђели, Ис што волим начитаност, ма то је, то је… Чим одете написаћу једну вееелику књигу. Одмах, до дневника има да свршим. О теби, Наташи, Ковиљки, Верици. Ма триста страна минимум. Божурка: Не претеруј Војводо Војвода: Ма оћу леба ми, очију ми.
(Стиже кафицаааа и шљивка) . Мића: Изволтеее. Војвода: Што не носиш синко ону кецељу што сам ти дао уз титулу. Знате каква је ма носила би је и енглеска краљица. Овако овде златне гране на њима неке тичице а на грудима сунце, Извезла срмом из Ђаковице Верица. Ковиљка: Она Верица? Војвода: Та. За све је бог дао. Мића: Шефе остала ми код куће на клавиру, док сам учио кинески, немачки и руски. Војвода: Добро, добро ал да се не понови. Немој да се попишманим па да ти је одузмем и доделим на Св.Ђорђа Томи. Мића: Немојте Војвода ко бога вас молим. Неће да се понови. Па зар сам зато имао све десетке да ми одузмете титулу Кувача и Кецељу са златним гранама ( почиње да плаче) Ковиљка: (погледа љутито Војводу.) Пусти малог. Ставио је главу на пањ кад је оно лупио у такозваном парламенту, ко зна шта ће да доживи једног дана због те глупости Војвода: Будите добри ти и Толе па једног дана међу бесмртнике. Слободан си, опери кола, усисај па иди кући нешто ради. Сутра вежбамо Мали Шенген и Понижавање Новинара. Мића: Ово друго највише волим. Одлазим. Љубим руке. Војвода:
Ајд, ајд пусти те Досманлијске форе. Уздрављу поитај.
( Будући Господар Србије одлази ) Ковиљка: Војводо ово ти је дијамант, кец у рукаву, Војвода: Дрмните ту шљиву па да викнем још три дупле. Да се прославимо. Јер кад дође мали на власт све што смо планирали има да остваримо. Ха ха ха. И после нас МИ. Божурка: Кад Будем причала сеји Јоргованки који си ђаволак Војводо има да се искида од смеја. ПОНОВО У САДАШЊЕМ ВРЕМЕНУ „Циркус Србија“ Наратор Пера Трапез: Надам се да сам вам донекле дочарао Из ове кратке сличице из прошлости видите како се калио наш Кловн Мића. Наш Кандидат. Сада сте видели да ништа није случајно. Кампања је кренула. Ту смо негде, пата карте. Ови немају никакав план, ови други, само знају да галаме, лупају у добоше. Има времена до пролећа, што кажу „ док гора зазелени“ па неки на власт а неки у… Није то за сваког. Биће бар забавно, кaо и увек у нашем циркусу. А победник се зна. Сада идемо на те турнејице у топлије крајеве. До Јемена, до Арабије до… То ови горе знају план. Ми народ ћемо да се мало брчкамо, јашемо камиле и магариће, вежбамо изборне слогане, вичемо доле горе. Ма шта да вам кажем биће весело ко у циркусу. Схватате фору ха, ха, ха, ко у циркусу. А сад идем. Морам да нахраним коње, заложим ватру, нахраним Зору и Весу ове меде из Бајине Баште. То ради дресер Зоћа али је синоћ, од узбуђења, држао је мотивациони политички говор у препуној Арени, мало препио. Шта ћеш, испразни се човек. Јој где ли су змијице да им сипам воду. Воле да гњуруцкају. Маринка може десет минута без ваздуха. Змиче за медаљу. Чудо. Морам да потражим и Гумено дете. Страх ме да се није смуљио у неку флашу.
Кажем вам, на крају ће све Пера да буде крив. Тако ми и треба кад инвестирам у памет и, да простите, читам књиге. То се у нашем циркусу ретко кад исплати. Још не дај боже и да пишем нешто – Како сам тупав ја би то све с муком и на знање а ови паметни лепо таке, таке, таке, моравска школа и бог да те види, све Баја до Баје.
У бре! Лети време. Заприча се. Ајде,уздравље и видимо се.
