Мобилни.
Зове Сара.
После толико година.
Срце убрзава.
Ћао. На Златибору сам. На семинару. Како си.
Паааа, добро.Откуд ти. Изненада.
Ето тако.
Лепо.
Вечерас смо се договорили идемо мало у провод.
Уживај.
Хвала. А ти. Шта радиш.
Пишем, сликам, смарам се у овој буђи од града.
Има ваљда нешто и лепо.
Има. Имало је.
Не мењаш се.
Ај јавим ти се ако не буде касно када се вратим.
Никада није касно. Јави се.
И даље после толико година помисао да иде негде без мене удара у плексус. Љубомора. По навици. Око два звони телефон.
Ћао. Није касно.
Наравно. За тебе никада. Како је било.
Пааа лепо. Баш лепо.
Сетих се сада једне јако лепе ноћи на Златибору али, нема везе. Други пут.
Па реци сада када си поменуо. Можда мислимо на исту.
Ево тренутка ког се плашио. Знао је да ће да погреши и да је или наљути или уплаши или обоје. Свака експлицитна емоција изазива повлачење, бежање. Помислиће да је опседнут прошлошћу, да је угрожава својом наметљивом причом.
И, наравно, баш то је урадио. Кретен. Описао је то лепо вече као да је јуче било. Хируршки прецизно описао је све емотивне ситуације које по природи ствари не би требало да буду тако топле, вреле, јасне после толико година већ бледе и хладне.
Заустави се идиоте! – крикнуо је здрав разум затворен у његовој тупавој глави трен пошто је послао написано.
Не можеш једноставно да отвориш врата и уђеш у прошлост као да си пре пет минута изашао из ње.
Путујемо на Златибор. Крај је јесени и снег само што није пао. Као и обично Сара је ставила главу на моју ногу док возим и затворених очију опуштено дрема склупчана на седишту.
Моја рука је на њеним бедрима. Пролазимо Злакусе.
Ускоро ће Севојно и стижемо у Ужице – кажем.
Не него Сирогојно – поспано каже Сара.
Севојно.
Сирогојно.
Важи. Кладимо се. Може?
Може. Шта хоћеш?
Шта ти хоћеш?
Прво ти.
То се зна – кажем – Уз мало изненађење.
Које?
То је део опкладе. Или прихваташ или нема опкладе.
Прихватам кретену – каже мазно.
Добро мали кретену. А ти? Шта хоћеш?
Све.
Шта ти је то?
Изненађење креле. Узми или остави.
Купљено.
Опклада мора да се испуни, нема варања.
Мора нормално.
Пролазимо крај табле на којој пише Севојно.
Е па нема тога. Ти си знао.
Наравно.
Ма добро. Које ти је изненађење?
Видећеш вечерас. Допашће ти се.
После лутања по Златибору са првим пахуљама вратили смо се у хотел.
Мала соба са француским лежајем била нам је баш по мери.
Снег је промицао и пахуље су светлуцале под уличним светлом лелујајући гроз гране високих борова које су додиривале прозор.
Да. Сара је испунила опкладу. Чинило ми се да је срећа толико испунила собу да сам је осећао на лицу, могао да додирнем прстима. Био је то онај тренутак. Прави. Заувек.
Заспала је. Коса јој се расула по мени. Лагано, да је не пробудим, устао сам и све погасио. Светло је долазило само споља. Отворио сам широм капке на прозорима и дубоко удисао планински ваздух.
Све је било као на новогодишњим честиткама из детињста. Тихо, мекано, сребрнасто, бајковито.
Пахуље као накит лелујале су између борових иглица.
Тиха музика је испунила тај тренутак.
„Нисам те се нагледао
Нисам те се наљубио
Тако брзо све је прошло
Ја сам тебе изгубио”
Лепо. Нисам ни слутио како све што је лепо касније боли. Претвара се у тугу и носталгију.
Сара и ја седимо у пустом дугачком ходнику ГАК – а. Наслонила је главу на мене, држим јој руке. Први пут ми делује тако нежно и крхко. Појављује се медицинска сестра која изгледа као центар кошаркашке репрезентације.
Ви сте заказали код професора Стојановића.
Сара устаје а рука јој остаје у мојој. Другу је зграбила Сестра Киклоп и веч направила корак да крену.
Широм отворене Сарине очи почеле су да се пуне сузама.
Да га родим?
То је био тај страшни и непоновљиви тренутак мог пораза. Тренутак када сам закорачио ка паклу и празнини, беди, пустоши.
Да, наравно љубави – требало је да кажем.
Делић секунде је био довољан да је Киклоп одвуче низ ходник.
Успео сам само да , као алиби сопственом злочину, кретенизму и глупости, изговорим неуверљиво: Ако хоћеш.
И, то је било све.
Тада, пре више од двадесет година, све је стало – и даље стоји.
Неколико дана после тога у лепом кафићу ПИАНО, који је одавно трошна и запуштена руина, седео сам и пијуцкао са два тадашња пријатеља.
Један од њих био је и градска легенда каквих више нема, Зоран Гајић Гроздинац. У његово време клинци су надимке добијали углавном по кевама које су их дозивале са прага да дођу кући јер су очеви, углавном фабрички радници, били ко зна где.
Поред тога што је био делија, неустрашива мангупчина и прави изданак калдрме тог времена, такозваних ферки и надметања у свему, у граду је био познат и по томе што је сваког боксера БК РАДНИЧКИ, без обзира на категорију, када победи, стављао на рамена и оптрчао круг око стадиона ФК Радничког, где су се одржавали мечеви једног од најбољих југословенских биоксерских клубова, на рингу код јужне трибине, али то је нека друга прича.
Поред свега Гроздинац је био и сјајан певач и иза њега је заувек остало доста изузетних песама.
Када сам му причао да сам пре неко вече слушао “ Нисам те се нагледао…” рекао ми је – “ Ја сам је снимио пре неколико година. Како је до сада ниси чуо”.
Истина. Поред још много лепих песама Гроздинац, који је одрастао крај Лепенице, је отпевао је и, вероватно најлепшу песму о Дунаву. Химну овој мођној реци.
Одавно га нема. Штета, јер такве људине недостају у овим временима људске беде и лудила.
Седим у кафићу сам за столом са дуплим вискијем и две коцке леда. Сара сва устрептала прилази да ми представи свог момка.
Иако је била ноћ Момак је пружио руку и мало неспретно рекао: Добар дан.
То је било довољно да узвратим двосмисленом шалом: Ако је теби младићу дан мени се одавно смркло.
Пре двадесет година. Ееееј.
А сада трепериш над сликама љубави које си се као сваки неодлучни млакоња одрекао. Туњавко!
С друге стране озбиљна пауза. Ћутање.
Љутња? Страх?
Дуго ћутање.
Ти си луд – стиже одговор.
Нешто тешко притиска дијафрагму.
Ово је требало да се догоди много раније.
Немој више да ми пишеш. Ујутру се враћам. – додаје.
Била је у праву.
И мене је гушила ова ноћ, њене речи као ножеви, све моје грешке и погрешна скретања.
Није ни чудо да сам све што сам волео изгубио.
Осећао сам како тонем, дубоко, дубоко.
Док је око мене све светлуцало у мени се једно по једно гасило.
Тонуо сам као белутак на дно мутне хладне воде.
Тишина и тама. Како све што је сада лепо једног дана заболи.
Како све што је нормално постаје ненормално.
Све и сви. Нестају.
И онда све прође. Коначно се заврши и престаје.
Срећом.
