Crveni grozdovi zgaženi na trotoaru najavljuju kraj jeseni.
Sunce, crvena narandža, zalazilo je iza gimnazije. Rasplinulo se nešto od tog zlata u tvojim očima.
Ličila si na čudesnu voćku iz snova. Dodirivao sam ti lice kao slep ikonu.
“Ispod kamenog jednog mosta protiče zelena jedna reka, ispod kamenog jednog mosta dugačka svetlucava zmija”- govorio sam ti, a bilo je vreme da otputujem u drugi grad i tuga nam je stiskala srca i maglila snove.
Kraj mosta maturanti su recitovali Lorku, Šantića, Kantakuzina. Mi smo voleli Majakovskog. Patili smo patetično, dostojanstveno, socrealistički.
Samo da prođe ovaj život posle ćemo lako – mislili smo.
Sunce je, kažem, zalazilo za gimnaziju poprimajući lik Marksa i Engelsa.
Dan umoran prilegao na trotoare a tuga stisla srce i oči.
“Ispod kamenog jednog mosta protiče jedna zelena reka, ispod hladnih šaka razbijena prljava zelena flaša.”
Te godine stanovao sam kod kod Cane Crvenperke, udovice jalovice. Pio sam kao lud, što sam uglavnom i bio.
Snovi su mi bili prepuni dlakavih anđela, kvrgavih zgurenih baba, čuma, akrepa, sanđama i ostalih andromolja.
Crvenperka je bila bogomoljka. Jela je žive ljude. Muževi su joj crkavali ko vinske mušice. Izmenjala je sve limare , stolare i ostale zanatlije.
Više se nije udavala. Sada je menjala je švalere .
Soba mi je bila obična rupa prekrivena paučinom, starim buđavim novinama i kesama sa isušenim hlebom.
Bodljikava žica oko mog razuma počela je da rđa od vlage.
Te noći, kada sam prvi put zglajznuo u prazninu, u dubinu, u tamu, Crvenperka je skičala iza zavese ko prase pred klanje. Neki rmbadžija ju je jadio, drao natenane.
Povraćao sam kroz prozor u crnu rupu noći, povraćao beskrajno dugo i teško, ali su alkohol, smrad i smrt i dalje bili u meni.
Život je lep, pevao je ludak u mojoj glavi.
Našli su me presamićenog preko prozora, izduvanog, umazanog, uplakanog, belog kao beli luk. Počeo sam da se hladim pa su mislili da sam gotov.
Ustvari samo sam bio pijan, jadan, uplašen i usamljen. Konačno sam shvatio da ne postojim i da sam sam na svetu.
Ujutru sam otvorio prozor i poljubio razgranato nebo filmski, u usta.
Pejzaž boje mastiljave olovke oplavio mi je lice.
Kud god sam prolazio ostajao je trag: Jasmina boginjo lepote i razuma, volim te!
Iza mene je trčkarao vetar i brisao moje misli i moju poruku. Na zelenoj ljuljašci u mom srcu sedela je ljubomora. Bio sam mali, sićušan, beznačajan. Želeo sam da uradim nešto neobično, veliko, glupo. Bilo šta. Zbog tebe.
Pitao sam se: da li je bog svinja?
Jedino što sam stvarno voleo bilo je nebo. Nebo je ostalo sa mnom u drugom stanju, mislio sam, dok mi je kiseonik vraćao dušu i razum.
Sledeće noći Crvenperka me je složila u zarđalu roze kadu, izribala jorgovan sapunom, obrisala me velikim “miki maus” peškirom i smestila u svoj krevet.
Nisam se branio dok je velikim sočnim ustima izvlačila poslednje kapi života iz mog jorgovan tela.
Jedino čega se sećam je golicanje oštrih dlačica njene brade i velikog šarenog leptira koji joj je lepršao u kosi pokušavajući da sa mog stomaka uzleti prema plafonu. Gore-dole…gore-dole…
Kasnije sam provalio: čitav moj, čitav naš, život je taj leptir u Caninoj kosi. Gore- dole… gore-dole…gore dole… Čitav život.
