kao orao, iznad zelenih reka, zaliva, kamenih tvrđava, kao golub, drozd, svračak, vrabac,
kao leptir letiš
iznad ulica svog detinjstva
dobrovoljno,
biću belutak, trava, zemlja,dijamant, svejedno, kamen, grumen uglja, koren lincure, stablo šljive, oko irvasa
deo svega, to je suština, prah na latici cveta, zub lava,
bilo šta,
prepuštam vetru neka odluči, neka,
njegova bude poslednja
orah sam ispod suhog lišća, vidra u zelenoj reci, brod na okeanu, magelan u plavom beskraju
u knez mihailovoj na izlizanim kamenim pločama,
ispred galerije ulusa,
prepoznajem poslednje korake jednog radovana,
nestao je sa neobičnim sjajem u očima, izgoreo u jesenjoj noći, stižu mejlovi, fotografije od miloša, iza radovana plava praznina slika, oko njega – ništa,
malo svetla boje vinjaka, nekoliko kišobrana,
poslednji sati i koraci, ” kroz noć i kišu ka večnosti”,
djavolski tip,
sada već igra šah sa pijanim taksistima u njujorku, prodaje šarene šešire na tibetu,
trči počasni krug sa maskom na licu
u filmu nikite mihalkova,
sprema palačinke u domu omladine u kragujevcu,
nije se predao,
debeli nosati patak,
taj brkati namćor,
maratonac sa votkom u venama
