Pogodila me je vest u novinama pod naslovom “smrt epizodiste”. U subotu, na premijeri, posle drugog čina, smrt je došla po mog prijatelja. Nije mu išlo najbolje, pijančio je, ali je uvek bio zdrav. Smrt ga je zatekla na sceni uobičajeno polupraznog pozorišta. Uskoro je trebalo da krenu na neku turneju i bilo mi ga je žao jer se konačno izborio za kako tako pristojnu ulogu.

Pisalo je samo tako: smrt epizodiste. Bez fotografije pa i bez imena. Kratka informacija i to je bilo sve.

Pozorište je otišlo na turneju u  Ameriku. Posle predstave prišao je jedan gospodin i pozvao sve glumce na koktel u veliki blistav hotel. Zajapureni pijani prvaci drame nalivali su se viskijem i, napadno gestikulirajući, pričali raznorazne gluposti.

Domaćin je sve vreme uglavnom ćutao, samo mu je pogled bio čudan i prazan. Na kraju je uzeo reč. Pošto ih je sve pozdravio još jedanputa se osvrnuo i sve ih redom pogledao a onda upitao: “oprostite ja ne znam vaša imena, interesuje me zašto sa vama nije i glumac Savić”.

Nastala je tišina. Svi su se nemo pogledali. “Naš kolega Savić je uvaženi gospodine neposredno pred turneju preminuo na sceni”  – rekao je neko.

Gospodin je spustio glavu  a zatim seo. “Četrdeset godina ga nisam video – rekao je tiho. Četrdeset godina ne govorimo jer je želeo da bude glumac, a sve je ovo trebalo da bude njegovo prošaputao je.

“Vi ste rođaci?” – pitali su ga glumci.

“Da, on je moj sin. Jedinac.”

Moj prijatelj bio je mali glumac provincijskog pozorišta. Kada je umro napisali su – “umro epizodista”. Njegov otac ima lanac hotela, velikih blistavih hotela u Americi.

Moj prijatelj umro je srećan na sceni jer je dobio lepu ulogu. Njegov otac umreće nesrećan u Americi u nekom od svojih sjajnih velikih hotela.

Nisu se razumeli.

Bili su iz različitih filmova.