HARMONIJA, SINERGIJA ILI NEŠTO TREĆE?…
Inspiracija jednom umetnošću koja se prenosi u kreativnost i stvaralaštvo u drugoj vrsti umetnosti nije ništa novo. Oduvek su jedni umetnici inspirisali druge. Međutim, kad pesnik stane pred sliku i odluči da napiše pesmu to je izazov, ali i rizik. Čija će inspiracija biti veća? Slikareva ili pesnikova. Koliko će pesma dešifrovati drugi, treći ili neki još dublji plan slike? Prihvatio sam rizik i napisao četiri pesme o četiri slike uzimajući u obzir u trećem ili četvrtom planu i podatke o slikarkama i njihovom stvaralaštvu.
Kada se kaže kvartet uvek pomislimo na muziku, konkretnije na gudački kvartet. Ovoga puta su u prvom planu dame sa paletama. Četiri slikarke, četiri različite energije, svaka za sebe dovoljno inspirativna.
IZNAJMLJENI SAN
Noćas,
u iznajmljenom snu
Fride Kalo
dubliram Lava Trockog
ljubavnike i ljubavnice
štafelaj
kraj izgužvane postelje.
Noćas sam strast
te sveputene žene
mrlja od karmina
te ženke
na njenom ugrizu
u vrat sveta,
a ceo svet je
ipak samo ložnica
najstrašnijih ljubavi.
Najzad,
postorgazmično
smetnja sam joj
u tom lošem
iznajmljenom snu.
Hroničar,
kome ona vezuje ruke
diskretnim brčićima
sa svojih slika
zatiskuje usta
i zatvara oči
premazavši ih
ukusom crvenog karmina.
LEONARDOVA KĆI
Vazdušaste boje
poput pripitomljenih ptica
sleću ti na ruku.
U uglu platna
smeši se mala pesma
čije boje još nisu
prionule za podlogu.
Tvoje slike
ne može obgrliti
nijedan ram.
Samo pogled
ka nedrima vasione.
SLOBODA U LANCIMA UMETNOSTI
Milena,
uvek si razmicala rešetke,
štafelaje, platna, stihove.
Uvek su ti oči
bile prevelike
za skučene prostore
dana svagdašnjeg.
Uvek ruke
pružene ka daljinama.
Milena,
svaki prozor je oko tamnice.
Otvori ga.
Izađi u baštu
tu počinje svet
koji ne može bez nas.
Nije tamničar
napustio svoje mesto,
preselio se u naše duše.
Svaka ptičija pesma
sadrži talog gorčine.
Samo one iza rešetaka
to znaju
i pevaju bolno,
skoro onoliko
koliko nas boli
dok se bojom i rečju
utkivamo u večnost.
KORAK
Još samo korak
i već si u žitu
travama, suncokretima.
Još samo kosa
leprša ti na vetru,
još samo ruke
pišu ti po vazduhu.
Još samo deo tebe je tu.
Tvoje telo
tone u zeleno more
i jastvo se pretvara u opštestvo.
Još korak – dva
i mlada kora ćete obrasti.
Raspršićeš se potom
i žeđ zemlje ćete popiti
da bi bila spremna
za nova buđenja.
