POGREŠNA INVESTICIJA
Ostanem ja bez posla kao i armija ostalih. Probam da nađem posao, ali ne ide. Sa svojih pedesetak i kusur godina niko neće ni da čuje za mene, njima nisu potrebni matori, istrošeni radnici. Svi traže mlađe , još uvijek naivne. Mi stariji, odavno razočarani, braćemo bostan prije ljeta.
Naljutim se ja i za dvadeset četiri lična dohodka napravim štalu, kupim kravu, dvoje prasadi i nekoliko pilica, da mi odmah počnu nositi jaja. Posadim ja i povrće, a voća sam imao nešto malo u bašti. Zapnem ja i radim od jutra do mraka. Uz mjesečno primanje sa Biroa rada, mogu kupiti brašna taman da preživim ovaj potop. Moja okućica mi izgleda kao barka. Žena pazi neku staricu, pa to što zaradi damo državi da i ona preživi. I ja bih pazio starca, ali me niko neće da primi, nemam odgovarajući profil.
Uzmem jednu livadu za male pare i pokosim, ali strpah sijeno nekako blizu ulice. A sunce uždilo, pa zemlja gori.
Jedne noći pita me žena:
– Pobogu čovječe, šta to radiš?
– Ništa, ništa samo ti spavaj!
– Kako ništa? Prošla su tri sata. Gdje si išao?
– Probudim se i čujem neke glasove. Provirim kroz prozor, kad vidim neki se momci vraćaju iz provoda. Pomislih: Šta ako puše, pa bace opušak? Morao sam da obiđem sijeno, jer bi na ovom ognju odmah planulo.
– O čemu ti misliš noću? – čudi se žena.
– Ja to radim svaku noć, za svaki slučaj! – promrmljah u bradu.
– E, ovo prvi put čujem u životu! – reče ona, vrteći glavom.
Znao sam da u sebi misli kako sam se razišao s pameti što, gledano njenim očima, i nije daleko od istine.
Bližio se i kraj ljeta. Polako sam mogao da odahnem, jer su noći bivale duže i svježije, iako su dani još uvijek vrelinom pržili. Uzmem neki kukuruz da sameljem za svinje. Priključim ga na struju kod staje, a utikač nekako labav, pa neće da se pokrene. Obrni-okreni, otud-odvud, neće, pa neće! Malo ga ljutito drmnuh i on proradi. Meljem ja i, kad stigoh na polovinu, riješim da se odmorim. Odem u kuću i popijem kafu. Kad se vratih, on ponovo neće. Kajem se što prekidah i popih kafu, jer će mi izaći na nos. Drmam, ali ne pomaže pa, vidno iznerviran, počeh i da psujem. Odlazim u kuću ljutito kunući:
– Ognjem planulo, da se više danas ne mučim!
Zadržah se ja u kući duže i, dok ručah, srdžba me prođe. Krenem da probam ponovo, u nadi da ću uspjeti, ali, kad izađoh, ostah skamenjen. Sijeno gori li, gori! Upalio ga oganj.
– Eto ti, što si tražio to si i dobio, pa sad gasi! – mislim u sebi, ali ćutim. Dotrčaše komšije i spasismo kuću i kravu, a štala i sijeno sagoreše. Odoše za tren moja dvadeset četiri lična dohodka.
Sačuvah ga od drugih, ali ne i od sebe.
Branka Vojinović Jegdić
