Oprostite, prolaznice slučajna
Što prekidam Vaš hod graciozni
Oprostite, o Vi lepotice bajna
Evo stupam pred Vas kao sužanj ponizni.
Stidim se, što ovako jadan i klet
Ištem od Vas da mi priliku date
Na ovoj ulici ja sam korov a Vi cvet
No, ipak molim da me poslušate.
Svi moji brodovi na dnu su ostali
Sva moja posada mrtva na pučini pliva
Zlokobni na nas stuštili su se vali
Ta odurna vodurina, prljava plavo siva.
Osta mi duša prazna da ulicom leluja
Dok me stamen urok u stopu prati
Nesreća ova je jeziva i hladna kao guja
Ali nadam se da će me ruka Vaša pomilovati.
O, Vi ste nesumnjivo jako lepi
Prelepi, poput bezbrižnog pijanstva,
Sama Vaša prisutnost moju dušu krepi
U oku Vašem pronalazim utočište od izgnanstva.
Oprostite, ako sam neotesan previše
Ne zamerite ovom odrpancu i vetropiru
Kao da se oblači- izgleda da će biti kiše,
još samo koji tren i ostaviću Vas na miru.
U ovoj vrtolomnoj gomili Vaše lice zrači
Na njemu bez muke mogu dobrotu čitati
Na duši mi tavori nešto, što mi jako znači,
pa ću se usuditi to nešto Vas i pitati.
Nostalgija mi svakodnevno rasplamsava setu
Moj kraj je s proleća lep, a evo nas u susret martu,
Želim da Vas pitam, da li imate jednu cigaretu
i ako možete da mi pozajmite za autobusku kartu?
Željko Žele Jovanović
