Jedan drveni štap, sa mesinganom drškom u obliku glave ptice grabljivice, parkirao se pored bandere. Naočare su prvo izvađenje iz unutrašnjeg džepa a zatim i iz kožne futrole. Svedoci sinusne barikardije, doskora fino ušuškane naočare, našle su se na staračkom nosu, koji je, kako se činilo, rastao iz dana u dan. Na banderi je nova umrlica. Ostrašćeni čitalac umrlica, penzioner sa uspešnom operacijom kuka iza sebe, pažljivo je pročitao tekst koji je pozivao na sahranu čoveka. Brzom računicom je došao do rezultata da je pokojnik tri godine stariji od njega. „Kako mlad čovek“- prokomentarisao je tiho ali na glas, kroz porcelanske zube. Zlovolja i bojaz se uvuče u starca, kao i uvek kada bi ugledao neku novu umrlicu na banderama pored kojih je prolazio dok bi se šetao svojom pešačkom trasom. Kanije, dok je kod kuće pio čaj za jačanje imuniteta, starac se nije mogao setiti čija se umrlica nalazi iza ove nove, današnje umrlice. Sa druge strane, kuražio je sebe da će tu prekrivenu umrlicu videti u nekom novom izdanju, kada ona bude prekrivala neku drugu umrlicu i kada bude pozivala na neki naredni pomen.
Šampinjoni su se, pomešani sa lukom, krčkali u sopstvenom znoju na električnom šporetu dok su čekali da im se pridruži par razbijenih jaja. Samac je pokušao da odredi ime svom obroku koji je upravo spremao. Suviše je rano da bi njegov obrok mogao da nazove večerom ali bilo je i dovoljno kasno da bi ga nazvao ručkom. S obzirom da je to njegov prvi obrok tog dana ne bi bilo pogrešno nazvati ga i doručkom. Čovek nije davao poseban značaj mamurluku koji je tavorio u njemu. Naviknuti jedan na drugog, preživljavali su ovaj dan svako na svoj način. Kasnije je, uz cigaretu, u glavi sa sve mamurlukom vrteo scene sa jučerašnje komemoracije koja je organizovana u čast njegovog kolege slikara, na kojoj je prisustvovao i na kojoj je i sam uzeo učešće. Njegov govor je bio kratak, u sebi je posedovao sve reči koje su u govorima pre njegovog bile izrečene, ali je sam bio zadovoljan kako je govor prošao, ako uzme činjenicu da nije vičan govorancijama. Setivši se svoje poslednje izložbe i uboge posećenosti, razmišljao je o smrti i hvalospevima koji su juče izrečeni. Neosporni talenat, za koji je lično tvrdio da poseduje, činio mu se kao dar koji mora nečim da plati a plaća ga neposećenim izložbama, dugovima pa i mamurlucima. Sa druge strane, kuražio je sebe da će smrt da donese poštovanje njegovog rada pa i slavu. Tako postavljene stvari doprinele su da bude zadovoljan svojim statusom neuspešnog ali živog slikara.
Željko Žele Jovanović
