Vuk je rođen posle par spontanih pobačaja svoje majke. Rodio se u bogatoj porodici mada će se ispostaviti da taj podatak za samog Vuka neće biti od nekog značaja. Posle ogromne sreće koja je zahvatila njegove roditelje uvidelo se da Vuk nije baš najzdravije dete i da to nikada, nažalost, neće ni postati. Uzaludno su njegovi roditelji posećivali raznorazne stručnjake, uzaludno su od tih istih stručnjaka dobijali ono zrno nade, Vuk nije pokazivao ni najmanju želju da se promeni. On to jednostavno nije ni mogao. Sa tri godine je nekako uspeo da prohoda, nikada nije progovorio mada je jasno ispuštao neke zvukove sa kojima je bilo jasno da li nešto negoduje ili odobrava. Uvek je imao neke novine u rukama. Novinska hartija između prstiju ga je držala smirenim. Ukoliko bi neko pokušao da mu novine oduzme vrištao bi koliko god je glasno mogao. Ipak njegovi roditelji su bili zahvalni što imaju dete pa makar i bolesno. Svake godine su mu priređivali rođendansku proslavu sa ogromnom tortom i klovnom mada on za to ni najmanje nije mario. Kupovali su mu redovno igračke, jer, šta drugo kupiti detetu koje pokazuje sreću ne vezano za to šta ga okružuje u datom momentu? Vuk je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od druge, normalne dece.
U istom naselju živeo je Vukov vršnjak Strahinja. Za razliku od Vuka Strahinja je rođen u trošnoj kući koju je delio sa roditeljima, bakom , sa dve sestre i jednim bratom. Mada je razlika bila i u tome što je Strahinja bio zdrav dečak. Tog jesenjeg jutra Strahinja se probudio sa napunjenih devet godina. Baka je nekim nakvašenim kartonom pokušavala da podloži neku ivericu koja je takođe bila nakvašena. Nedostajala je suva novinska harija i suvih drva. Na šporetu, u beloj šerpi sa crvenim tufnama, tavorilo je neko vodnjikavo mleko. Ustavši iz kreveta Strahinja je naletao na otvorene zagrljaje svojih nezaposlenih roditelja, sestara, brata i na kraju bake. Čestitali su mu rođendan povlačivši mu uši i želeći mu da bude zdrav i dobar đak. U žutoj kesi iz samoposluge Strahinja je spakovao svoj školski pribor. Za to vreme vatra je uspela da se razgori a uskoro je i mleko bilo skuvano. Na trpezi isped slavljenika majka je iznela namazane parčiće hleba sa džemom od šljiva a baka mu je nasula šolju toplog mleka. Slasan obrok izmamio je širok osmeh na pegavom licu malog Strahinje. Halapljivo je pojeo svoj obrok i žurno je otrčao ka školi. Strahinja je jasno znao šta ga raduje a šta ga rastužuje. Sreću su mu sačinjavale male stvari a tugu za većinu ljudi male stvari. Strahinja je ponekad bio srećan, ponekad bi bio tužan i po tome se nije razlikovao od neke druge dece.
Željko Žele Jovanović: Radost i tuga rodinog zavežljaja
