Pre rođenja svako od nas konkuriše na konkurs za „miljenika sudbine“. Ukoliko mislite da na tom konkursu ne postoje privilegije, nepotizmi…grdno se varate. Verujem da ste primetili da naslednici „miljenika sudbine“ i sami često postaju miljenici iste. Sa druge strane, potomci onih koji nisu baš miljenici sudbine imaju manje šanse da to postanu. Tako stvari funkcionišu odavnina. Zamislite malog šegrta koji pomaže svom ocu kovaču u njegovoj radionici u nekom dalekom kraljevstvu u nekom davnom vremenu. Običan jesenji dan, garavo lice mladog šegrta, kožna, kovačka kecelja, nakovanj i čekić. Baš tog, običnog jesenjeg dana, mladog naslednika taze počivšeg kralja, krunišu za novog kralja. Šegrt udara grubi metal koji poskakuje po nakovanju i razmišlja o svojoj sudbini.
-Tata, čime je novi kralj zaslužio da postane novi kralj? Samo zato što je njegov tata bio kralj? Možda bi ja bio bolji kralj od njega. Jači sam, baka kaže da sam pametan, brzo bih naučio lepe manire….
-More sunce li ti tvoje balavo! Ti ćeš da laješ okolo protiv novog kralja! Oćeš glavu ludu da izgubiš mamlaze?!
I tako je povišen ton i jedna vaspitna ćuška za vrat izbila kraljevske ambicije iz glave mladog kovača.
Dakle, teško je postati miljenik sudbine, često tu nikakav trud ne pomaže ali sa druge strane, valja se truditi. Možda se sudbina naknadno zainteresuje za nas pa nas pomogne u tom putošestviju zvanom život. Ko zna. Lik, koji želim da vam predstavim, definitivno nije miljenik sudbine ali nije ga to mnogo ni potresalo. Imao je on svoj odbrambeni mehanizam.
Ležao je u svom krevetu, pokriven svim mogućim pokrivačima koje je posedovao. Na vrhu svih ti prekrivača ležao je lep, crven, pirotski ćilim koji je bio deo miraza njegove majke. Razlog ovolikom broju pokrivača je nedostatak toplote u njegovoj peći. Ležeći tako, čekajući da ga obuzme san, nije razmišljao o svojoj svakodnevnici. Ona ga je deprimirala. Da bi na sebe natovario i taj pokrivač snova on je maštao. Večeras, u svojim mislima, on ruča u finom restoranu. Kolenica u saftu, salata, palačinke sa orasima i neko fino vino. U tom trenutku u restoran ulaze dvojica reketaša. Maltretiraju kasirku koja ja ćerka vlasnika restorana koji se, kada je ugledao dvojicu reketaša, kukavički sakrio u ostavu. Sprečen da na miru završi svoj slasan obrok, naš junak ležarno ustaje i prebija ovu dvojicu reketaša. Dok su njih dvojica glavom bez obzira tražila izlaz iz ovog restorana on im je rekao da poruče gazdi da se mane ovog restorana i da je on od sada pod njegovom zaštitom. Nakon toga je zagrlio lepu i vidno uplašenu kasirku. Zaspao je negde kod prvog svadbenog plesa njega i kasirke. Naravno, prethodno je od tasta dobio restoran koji je lišio reketarstva.
Ustao je rano, kao i svakog jutra. Pojeo je sinoćni ostatak prazne lepinje, još jednom je u dvorištu pokvasio prikupljenu hartiju a zatim je i seo na svoju biciklu sa improvizovanom korpom napred. Krenuo je u novo prikupljanje hartije. Mora se ubiti vreme između ustajanja i nekog novog večernjeg podviga pod ćilimom.
