Grlato narikanje prolamalo se u ,i bez tog detalja, sumorno novembarsko jutro. Mrtvozornik je pružio najstarijem sinu priznanicu i ohrabrujuće ga je potapšao po ramenu obaveštavajući ga gotovo očinskim glasom da uplatu može izvršiti za dve nedelje.
Kroz tanane zidove koji nisu obloženi izolacijom slušao je te reči tugovanja. Šrafcigerom je džarao po zadnjem delu na svom radiju i mogao je poput pomenutog mrtvozornika da konstantuje smrt.
Sa upokojenim komšijom nije bio u dobrim odnosima. Zapravo, nije bio ni u kakvom odnosu. Još je njegov pokojni otac raskrstio sa njim zbog nelegalno izgrađene šupe koja se pružila više od pola metra u njihovo dvorište. Da li je otac pogrešio? To se u mlađim danima nije dovodilo u pitanje. Nije ni smelo. Trebalo je negde živeti a otac je bio kratkog fitilja i nije bilo pametno ljutiti ga. Zbog toga se nije družio ni sa komšijinom decom. Kakav je stav njihovog oca bio po tom pitanju nije mogao da zna. Išli su u istu školu ali nikada zajedno. Sa nekom dozom straha i stida uvek bi skrivali poglede.
Oca nema već nekoliko godina a sada nema ni komšije. Ostala je samo nelegalno podignuta šupa koja je u sebi skrivala napakovanu hrastovinu i ram od Poni bicikle, crvene boje. Toliko od opipljivih ostataka. I dalje ostaje to neprijatno skrivanje pogleda koji više nisu ispunjeni strahom ali je stid vremenom dobio na svojoj dimenziji.
Da li je vreme da se krene novim putem? Zašto jednostavno ne bi uzeo sveću i otišao da prvim komšijama izjavi saučešće?
Pokupio je alat koji je bio na stolu i smestio ga je u metalnu kutiju. Sa stolice je uzeo svoj kaput, obukao ga je i krenuo je napolje. Otišao je na tombolu. Stid je vremenom samo dobio na svojoj dimenziji.
Željko Žele Jovanović
