Uplakani, sveže po turu izdevetani šestogodišnjak, sedeo je usvom hodniku. Suze su mu klizile niz lice i dlanove s obzirom da se krio iza njih. Ne zna se da li ga je više bolela zadnjica ili to što roditelji više ne osećaju ljubav prema njemu. Po dečaku, ako nekog tučete zasigurno ne volite tu osobu.
Za svoj tragičan udes mališan je krivio dve stvari: Njegove termo pantalone koje su na pranju i naivnost njegovih laži. Kada bi samo bolje lagao, pomislio je tada.
Dani kao dani, bez žurbe su prolazili u fabričkim pogonima, u kasarnama, u bolničkim sobama, zatvorima ali su za dečaka leteli. Počela je i škola a samim tim nizali su se povodi za nova batinjanja. I svaki put je iznova okrivljivao svoje traljavo izmišljene laži.
Svaka nova kazna po turu nagonila je dečaka na razmišljanje. Kada je odrastao, nije pokazao sklonost ka visokim školama ali je samostalno uspeo da ispeče zanat koji će mu koristiti do kraja života. Napokon je savladao veštinu laganja i izmišljanja. Zahvaljujući njima, uspeo je da postane poznati pisac priča koji je iza sebe ostavio desetine objavljenih knjiga.
Jednom prilikom se nad grobom svojih roditelja požalio:“ Voleo bih da ste me više tukli. Da ste me tukli do te mere pa da malo psihički skrenem. Kao takva osoba, bio bih mnogo zanimljiviji tržištu a moje knjige bi se, jemčim vam, mnogo bolje prodavale“
