Nemilosrdno je tukla motikom po travi koja je pretila da uguši njenu baštu. Ponovo se zaboravila. U baštu bi ulazila iscrpljena, držeći se jednom rukom za bok, a u drugoj ruci bi nosila motiku. Izborano lice i stalna grimasa bola na njemu. Kročila bi u baštu poput glumice koja upravo stupa na pozornicu. Ista uloga, ista predstava, hiljadito izvođenje. Baba je znala da bi se potencijalna publika mogla pojaviti u bilo kom trenutku i ona je svoju ulogu jadne, bolne i izmučene žene igrala krajnje profesionalno. Ali, godine su uzimale danak pa je postepeno postajala senilna. Zaboravila je da je na svojoj omiljenoj pozornici i lupala je živahno o zemlju kao da joj je trideset. To bi trajalo sve do trenutka kada bi je zamišljanost napustila, onda bi se vratila svojoj ulozi. Moja baba, žena od sedamdeset i šest godina, veteran glumišta, večita žrtva, žena na umoru od kada je pamtim. Prošao sam ubrzanim korakom pored bašte. Njena gluma pokretala je moju glumu. Pravio sam se da je ne primećujem, a to je i ona uradila iako sam znao da me je primetila, kao što je i ona znala da sam ja video nju. Budući da ju je moje prisustvo vratilo u ulogu, smanjila je intezitet kopanja i zvuk udaranja motike čuo se sve ređe, a u periodu između dva udaranja čuo bi se njen tihi uzdah. Jak uzdah usledio bi onda kada bi ispravila kičmu i kada bi krajem marame obrisala graške znoja sa svog čela. Zamišljeno sam je par minuta kasnije posmatrao kroz prozor svoje sobe, koja je imala pogled na njenu baštu. Posmatrao sam je kao iz svoje lože. Jednostavna predstava sa jeftinim rekvizitima i koreografijom. Par reda luka, paprike, kočevi sa podvezanim paradajzom. Kako ljudi bivaju stariji, tako im postepeno sve slabi. Vid, sluh, srce slabije i tiše kuca a i sama osećanja su slabija. Sećam se parastosa rođenog brata moje babe. Bio je letnji dan, gušila je nesnosna žega praćenja vrelim vetrom koji se uvlačio u tihi žamor ožalošćenih, u vence i u korpe sa hranom. Izveo sam babu iz mojih kola. Nesumnjivo, volela je i žalila je za svojim bratom. Sa druge strane, verujem da je više žalila kada ga je kao mladića ispraćala u vojsku, nego sada kada je došla na njegov grob. Teškim korakom pridržavao sam babu dok smo se približavali mestu na kojem je njen brat bio sahranjen. Koliko smo stupili pred grob baba je zakukala i naricala, tako da je svakom prisutnom sa mekšim srcem bilo jezivo i mučno što je svedok tom trenutku. Optuživala je Boga što joj je oduzeo brata bez ikakvog reda, plakala je bez suza, a onda je uzela komad pite sa sirom. Mljackala je pitu svojim starim nepcima i provlačila ju je kroz veštačke zube, a onda je jedan neprijateljski pogled uputila bračnom paru koji joj se još odavnina zamerio iz nekog razloga. Repetirani pogled pun leda bio je uperen par sekudni, a onda se vratio piti dok su usta mrmljala neke negodujuće reči upućena prisutnom bračnom paru. I sve se to dešavalo dok je sedela u blizini bratovljevog groba kojeg je, do pre par minuta, oplakivala. Bez suza, doduše. Volela je svog brata, ali toliko je glumela u svom životu da je gluma više nije ni napuštala. Prostor oko nje je uvek bivao ispunjen njenom ulogom, bilo da je to bašta, groblje, bolnička čekaonica. Baba se rodila za vreme rata. Tokom života je prošla kroz mučne životne trenutke. Proklinje dan kada je rođena, proklinje čitav svoj život u tim svojim javnim nastupima. Proklinje i čeka. Čeka svoj sudnji dan. Čekajući glumi. Baba je vernik. Ali, takođe veruje da će svojom glumom uspeti da odobrovolji Gospoda. Njena gluma se srodila sa njom.
