Podgrejao je vodu u loncu na šporetu i sipao je u beli, plastični lavor. Zadigao je do kolena svoje maslinasto zelene dugačke gaće koje nije razdužio u vojsci i počeo je da pere svoje umorne noge sa izraženim venama. Posebnu pažnju je posvetio delu između prstiju. Čitav ritual bi pratio pogled koji se gubio negde u beskrajnu daljinu, kroz suturen, kroz zidove štala, kuća, kroz sokake i njive. Teško je izneti pretpostavku gde se nalazio kraj tog pogleda. A u sedoj glavi su se rojile misli o nekim davnim, srećnim vremenima. Ta davna vremena su uvek bila srećna osim za njegovog pašu koji je tvrdio da nikada nije valjalo ali da je sada najgore. Prao je svoje noge u lavoru u to neko vreme koje je, verujem, bolje od ovog današnjeg.
U šporetu je tada pucketala cerovina, u lavoru se mutila voda a misli su slobodno lebdele iznad spokoja. Mladost.
Danas je sve manje šporeta u kojima nestaje cerovina, sve je manjelavora i nerazduženih vojničkih gaća. A davna, srećna vremena. Ona nikada ne nestaju.
Željko Žele Jovanović
USAMLJENOST
