„Sećam se dana kada sam je upoznao. Nosio sam belu lanenu košulju, farmerice i čini mi se da lepše nisam mogao da izgledam. Taj dan me je vratio u prošlost, u rane dečačke dane. Sećam se, bio je divan proletnji dan kada sam kroz prozor naše dnevne sobe ugledao oca koji se vraćao sa posla. Pored sebe gurao je dugo obećavani bicikl. Majka je u kuhinji pekla štrudlu sa makom, supa u kristalnom čorbaluku je stajala na kraj šporeta ne bi li bila spremna za ručak, nakon što otac opere ruke i noge. Istrčao sam i sa zadihanim plućima punim uzbuđenja, stigao do oca i bicikle. Bila je tamnozelena i nije bila nova, ali je za mene predstavljala najveće bogastvo. Konačno ću i ja moći da se priključim drugovima iz naselja u vožnji i konačno ću moći da učestvujem u njihovim razgovorima o avanturama koje su doživeli dok su vozili te dvotočkaše. Ručak je tog dana trajao dugo ili mi se bar tako činilo. Brzim potezima kašike sam odstranio supu iz tanjira, zanemarivši graške znoja na čelu zbog vreline i bibera. Otac je jeo lagano i pričao je majci o napornom danu na poslu. Pire i meso sam bukvalno gutao, ali otac nije imao razloga da žuri. Spomenuo je da je biciklu kupio na pijaci od nekog čoveka kojem je hitno trebao novac, pa je samim tim i cena bila povoljna. Kada je napokon završio sa obedom, ustao je sa stolice i pozvao me je da izađemo zajedno da pogledamo biciklu. Nije želeo štrudlu, a samim tim nisam ni ja. Štrudla sa makom, ma koliko voleo tu slast, ona je mogla da sačeka. Otac me je poslao u komšiluk da pozajmim pumpu kako bi dopumpali gume. Na pitanje komšije šta će nam pumpa, sa ustima punim ponosa, odgovorio sam da mi je otac kupio biciklu. Sin mog komšije, inače moj drug silom prilika, čuo je tu informaciju i nisam mogao na njegovom licu da vidim da li je srećan što postajem član biciklistične družine ili je pak ljubomoran zbog toga. Sa pumpom u ruci dotrčao sam ocu koji je u tom trenutku podmazivao lanac bicikle. Kasnije smo prilagodili njeno sedište mojim potrebama i čarolija je počela. Uzalud me je majka dozivala sa naše terase. U kuću sam ušao tek kada je uveliko pao mrak. Odrani laktovi i kolena su predstavljali moj ponos tih dana. Jedva sam čekao da me neko pita šta mi se dogodilo, pa da se pohvalim da sam pao sa bicikle. Da, bicikla je bila moj ponos. Tih dana, kada bi me neka bakuta pitala koga više volim, tatu ili mamu, bez mnogo razmišljanja bih rekao da je to tata. Bio sam u školi kada su došli po biciklu. Po rečima majke bio je jedan policajac i još jedan čovek koji je identifikovao biciklu. Pripadala je njemu. Nije bila ni moja ni tog čoveka koji je prodao mom ocu. Bila je tuđa, bila je ukradena. Otac je saznao za to nakon što se vratio sa posla. Bio je ljut zato što je prevaren, ali je ipak ručao. Ja nisam mogao. Znao sam da je to kraj moje biciklističke karijere. Otac mi više nikada nije kupio biciklu. Tako je bilo i sa njom. Nije bila najlepša, ali je bila moje najveće bogastvo kojim sam se ponosio i kojim sam se hvalio. Bio sam najsrećniji dok sam je imao, sve dok se nije ispostavilo da i ona pripada nekom drugom, da je tuđa poput tamnozelene bicikle mog detinjstva. Na biciklu više nikada nisam seo, a nikada nisam više obukao ni belu lanenu košulju i farmerice koje sam nosio tog dana kada sam je upoznao.“ „I? Kako ti se čini?“, upita jedan zatvorenik drugog. Drugi zatvorenik ležao je na svom krevetu kraj postera pevačice sa izreženim dekolteom i gledao je u plafon. „To si danas napisao?“, upita nakon dužeg razmišljanja. „Da. Šta misliš?“ „Čudi me da si postao lopov nakon što si i sam bio žrtva krađe. Bilo bi logičnije da si postao policajac i da se svetiš ljudima zbog te traume iz detinjstva. To ti se stvarno dogodilo?“
„Stvarno. Bilo je baš tako.“
„A ona, kakva je bila ona?“
„Ona mi se nije dogodila. To sam izmislio. Nikada nisam imao sreće što se žena tiče.“
„Pa dobro. Uvek možeš da je izmisliš i da o njoj pišeš. Stvorićeš je tako i ljudi će verovati da je zaista postojala. To je prednost kada si pisac.“ „Nazvao si me piscem?“
„Nastavi da se trudiš. Imaš dobar preduslov da postaneš slavan. Evo, u zatvoru si. To ti odmah daje lepe šanse.“
„Znači sviđa ti se?“
„Taj pire…danas sam sadio krompir dok si se ti izvukao zbog lažnih stomačnih problema, pa mi je taj pire ostavio malo lošiji utisak, ali za to nisi kriv ti neko bol u leđima. Zato ću da spavam.“
„U redu. Laku noć cimeru.“
„Laku noć….e….i ja volim štrudlu sa makom.“
„Ne pitah te, šta je bilo za večeru?“
„Drnč. Pas mu mater….Što ti nisi jeo?“
„Stomačni problemi, sećaš se? Priča mora da bude uverljiva.“
„Tačno. Laku noć još jednom.“
„Laku noć.“
