Kada je gradski očuh makazama za šišanje ovaca presekao vrpcu, to je značilo da je i zvanično otvorena Javna kuhinja. Pre nego što je odjeknuo gromoglasan aplauz i pre nego što se začulo istorijsko zveketanje makaza, očuh je održao govor koji je nadahnuo sve prisutne. Rekao je da u gradu nema mesta za gladne stomake, da je novoizgrađena Javna kuhinja najsavremenija u svetu i da će ona sa svojim kapacitetom uspeti da nahrani sve one koji kroče unutar nje.
Nakon ceremonijalnog otvaranja i puštanje himne u prostoriju Javne kuhinje pohrlili su na stotine gladnih građana. Naravno, prethodio je manji incident na samom ulazu s obzirom da je bilo mnogo guranja i pokušaja da se uđe preko reda.
Ono što je bilo neobično unutar Javne kuhinje je to što se nije osećao miris zaprške niti bilo čega što bi na nadržilo čulo mirisa. Zbunjana lica osvrćala su se unaokolo ali nije bilo ni traga od hrane.
Nakon, izvesnog vremena, izašao je čovek u kuvarskom odelu, oblog lica i ispostaviće se gromkog glasa. Održao je polučasovni govor o budućnosti, govor prezačinjen obećanjima i mastan od entuzijazma.
Građani su iz prostorije Javne kuhinje izašli siti svega i u žamoru se moglo čuti da se željno iščekuje naredni obrok.
Željko Žele Jovanović
