– Bako, ispao vam je ovaj krompir iz cegera. – reče omanji riđi dečačić starijoj gospođi, pružajući joj krompir. – O krasni dečače hvala ti. – reče baka koju je oduševila učtivost ovog dečaka,- Nisam primetila da je ispao a i kako bih kada ništa ne vidim sa ovim prokletim naočarima? Trebaju mi jače. Nisam ni čula da je ispao. Sluh mi je sve slabiji. A i da sam i videla i čula, nikako ne bih mogla da ga dohvatim sa tla. Hvala ti još jednom dečače. Vrativši krompir u ceger gde su se nalazili ostali krompiri, paškanat za supu i vezica peršuna blago pogurena baka je nastavila svoj put. Baka živi u dvoiposobnom stanu koji joj je ostao od pokojnog muža koji je bio vojno lice. Udovica je već četrnaest godina. Ima sina koji je redovno ne posećuje, zapravo, nije ga videla od muževljeve sahrane. Punih četrnaest godina! Radi u inostranstvu i prezauzet je. Baka vreme prekraja gledajući stare porodične fotografije, slušajući televizor, slušajući budući da ekran emituje samo dugine boje. Nije joj stalo da ga popravi, naprotiv, ona to i ne želi. – Ove ružne stvari koje čujem iz televizora bar su mi obojene veselim bojama. – govorila bi baka svojoj mački Olgi. Kada bi joj dosadile tričarije koje su dopirale sa malog ekrana baka bi ga isključila, vratila bi se svoju fotelju i gledala bi kroz prozor. Pogled joj se pružao ka novoizgrađenom poslovnom kompleksu. Nekada bi sa tog mesta posmatrala drveće u parku, svetiljke koje izviru iz njega a sada je tu samo ta bezlična zgrada. Gledajući ka njoj baka bi upadala u razmišljanje, premotavajući događaje iz daleke i bliže prošlosti. Neretko bi se tako zamišljena obraćala svojoj mački: – Danas nisam videla kada mi je ispao krompir. Nije bitan krompir. Seljak na pijaci mi je zakinuo kroz kantar bar tri takva krompira, ali ja nisam videla kada je on ispao. Kroz ovaj prozor više ništa ne vidim sem ove proklete zgrade. Nedostaje mi pogled na park. Igora nisam videla punih četrnaest godina, koliko i mog pokojnog Vitomira. Znaš Olga, ponekad i kada isključim televizor, imam utisak su one vesele boje i dalje uključene, a one me navode na pozitivno razmišljanje. Ja se uskoro neću više dići iz ove fotelje, a onda ću sve videti. I njive krompira i kome onaj seljak zakida na kantar i moj parkić kada god poželim i svetiljke u njemu i Vitomira. Sve ćemo to zajedno i posmatrati. A verujem da ćemo moći posmatrati i Igora uvek, ma gde da se nalazi na ovom belom svetu. Sjajne vesti Olga zar ne?! Ajde, častim te pilećom supom.
