Poslala mi je prijateljica juče poruku da stavim srculence na svoj fejsbuk status kao znak podrške za borbu protiv raka dojke. Neću to uraditi, ni bilo šta slično. To je jedan mali gest koji nikome ne šteti, i sasvim je dobronameran, ali je deo mnogo ozbiljnijeg problema. Dešava se svojevrsno nasilje nad ženskom psihom od strane medija, a i mnogih lekara, po pitanju raka dojke. Skoro da nema žene koja nije smrtno preplašena od ove bolesti. A kako i ne bi, kada se mediji utrkuju ko će na maštovitiji način ovaj strah, koji su sami stvorili, da zloupotrebi. Svako kome padne na pamet daje sebi za pravo da te maltretira na najkreativnije moguće načine, pod izgovorom da to radi za tvoje dobro. Na primer, grudnjak sa ugrađenom kvržicom u tkaninu je bio deo jedne kampanje u Hrvatskoj pre par godina! Ne mogu da zamislim dobru nameru iza toga, ne mogu da zamislim da iza toga stoji neko ko stvarno brine, ali mogu da zamislim zadovoljstvo na licu autora kada mu je takva „kreativna“ ideja pala na pamet. Sećam se i jednog reklamnog spota od pre dosta godina, takođe deo neke kampanje protiv raka dojke, u kojem se prikazuje lepa mlada žena koju neko šminka i prateći tekst koji kaže kako je potrebno pet minuta za šminkanje, jednako koliko i za samopregled dojke. Kamera se zatim odaljuje i mi vidimo da je u pitanju mrtva žena koju šminkaju za sahranu. Očigledno umrla jer se nije samopregledala.
Mnogim ženama je postalo gotovo nemoguće da svoje dojke doživljavaju kao ravnopravni, zdravi deo svog tela, kao što doživljavaju svoju ruku ili nogu, a ne kao nešto što će da ih ubije. Imala sam jednu klijentkinju koja je godinama pregledala svoje dojke prilikom svakog tuširanja, svaki dan. Kako ona može da svoje dojke doživljava kao zdrave kada su je mediji dovoljno zastrašili da prilikom svakog tuširanja u njima traži kakvu malignu kvržicu… A evo šta statistike kažu: u Srbiji 11 od 12 žena nikada do kraja svog života neće oboleti od ove bolesti, a od onih koje obole veoma veliki broj neće od toga umreti već će se potpuno oporaviti. TO su statistike koje nam govore, samo što nam to ne iznose na taj način jer nije dovoljno zastrašujuće. Ja sam potpuno za preglede, i ja odlazim na preglede redovno, ali jedno je motivisati ljude da odlaze na preglede jer žele da budu zdravi i jer žele da budu odgovorni prema sebi, a drugo motivisati ih smrtnim zastrašivanjem. Nasilno i agresivno zastrašivanje, manipulisanje podacima i iznošenje prenaduvanih podataka nikada nikoga nije motivisalo i ohrabrilo da vode računa o sebi. Ako ne odlazimo na preglede jer se plašimo, još više straha neće nas motivisati. Ali stvarni podaci, ohrabrenje, doživljavanje svog tela kao zdravog i jakog i jedan prekopotreban optimizam je ono što čini da volimo sebe i da želimo da pazimo na sebe. Sva je šansa da ćemo živeti jedan dug i zdrav život, a deo tog dugog i zdravog života je i korišćenje prednosti koje moderna medicina pruža. Ali odlasci na te preglede treba da budu rutinski, opušteni, i da se osećamo dobro kada ih obavimo. Ništa od toga se ne postiže zastrašivanjem.
