Sa nekim prijateljima i nekim ljubavima odrastaš, i imaš ista sećanja i poznajete se dobro. Mnoge probleme ste prevazišli, mnogo puta jedno drugome pomogli, mnogo toga dugujete jedno drugome. Ta prijateljstva su sama po sebi beskrajno vredna. Ali ima nešto i u tim srodnim dušama koje nas izduvaju iz cipela. Pa bih o njima da pričam danas.
Nisam ja verovala u srodne duše, ni u ljubavi, ni u prijateljstvu. Verovala sam u težak rad. Verovala sam u vrednost „prošli smo mnogo toga zajedno“. Verovala sam u ono kad biraš glavom prvo, pa onda srcem. Verovala sam u ono da ne postoji jedna osoba za tebe, već mnogo njih sa kojima možeš da budeš, i da pre svega treba ti da budeš dobar prijatelj, ili ljubavnik, nekome, a ne da tražiš nekoga ko je savršen za tebe. Da je zaljubljivanje idealizacija, i put u razočaranje. Da se i u ljubavi i u prijateljstvu zaljubljujemo uvek u ono što nama samima nedostaje, pa se samim tim odrasle, zrele i samosvesne osobe ne mogu zaljubiti. Pitome i mekane žene se zaljubljuju u snažne i glasne muškarce jer im nedostaje spoznaja da i one mogu da budu jake. Muškarcima nedostaje da mogu da budu nežni i mazni, pa se u takve osobine kod žena zaljubljuju. Kaže teorija da se najviše zaljubljujemo onda kada nas okolnosti sateraju u ćošak pa smo primorani da budemo samo te krajnosti koje su nam dozvoljene, krajnje muževni ili krajnje ženstvene. Zato se muškarci najlakše zaljubljuju u ratu u bolničarke, a žene u trudnoći u lekare. Tako bi rekla teorija o tome. I da je ogromno oduševljenje nekim idealizacija, koja mora da se pretvori u razočaranje i ljutnju čim realnost uplete prste.
Danas sam provela popodne sa drugaricom koju znam odnedavno. Nemamo zajedničku istoriju, nemamo zajednička sećanja, ne znamo se od detinjstva. Ne znam čak ni njeno devojačko prezime, toliko mi je nova. Ali kada mi priča o nečemu zbog čega je bila tužna, ili o nečemu što ju je pogodilo, oraspoložilo, ushitilo, ja zaista osetim isto to. Ne moram da se trudim da je razumem, ne moram da zamišljam kako bih ja da sam na njenom mestu. Ništa ne moram da radim glavom. Jednostavno, slušam je i osetim tu istu emociju koju ona oseća. Istu tu. Tako je to sa srodnim dušama. A drugačije je sa onima koje volimo, a koji nam nisu srodne duše. Sa njima, kada nam pričaju o nečemu, mi im verujemo na reč. U teoriji, mi ih razumemo. U teoriji, nama su njihove reakcije jasne, i logične. Samo ih ne osećamo. Budemo tužni jer su oni tužni, a mi njih volimo. Ali ne budemo tužni jer je njihova priča prouzrokovala tugu u nama. Razumemo ih kao što majka razume svoje dete koje plače jer se uplašilo. Majka saoseća sa detetovim strahom, ali ne može zaista da ga i sama oseti, jer se ona toga ne plaši, to nije njen strah.
Ne možete razumeti tuđe srodne duše, jer nisu vaše. Dve osobe mogu imati isto odrastanje, isto školovanje, istu životnu priču, pa se ne razumeti nikako. A neke druge dve osobe mogu biti ni po čemu slične, odrastati u različitim okolnostima, u različitim vremenima, mogle bi lako poticati sa dve različite planete, pa se ipak savršeno dobro razumeti i osetiti.
Sa nekim ljudima možeš da provedeš čitav vek i prođeš sve i svašta sa njima, pa da ti uvek jednim delom ostanu nekako strani i tuđi. To je zato što oni nisu bili osmišljeni za tebe već za nekog drugog koga moraju da pronađu ili da taj drugi pronađe njih. A nekog tek što si upoznao, pa ti je nekako odmah tvoj. Možeš da se ne slažeš sa njima, ali nema u njemu tebi ništa čudno. Sve je tvoje i sve razumeš.
Kada sam bila mala zamišljala sam da negde postoji neka najbolja drugarica baš za mene, koja će da me razume i koju ću ja da razumem. Kao u onim starim filmovima, kada kamera snima noć iznad nekog grada, i dva mala osvetljena prozora daleko jedan od drugog. I dve devojčice, svaka u svojoj sobi, kako maštaju da tamo negde postoji neka ista takva devojčica koja bi bila prava drugarica za nju. Moje srodne duše sam našla na najčudnijim mestima u najneočekivanije vreme. Njih valjda ni ne možeš da nađeš kad ti hoćeš. Ali kada je nađeš, srodnu dušu ne možeš da ne prepoznaš. Ako se pitaš, onda nije srodna duša. Onda je to neko ko bi ti mogao odgovarati ako se oboje potrudite – i to je veoma vredno samo po sebi. Ali srodnu dušu kad sretneš, nemaš više izbora i ne pitaš se više ništa. I sve ti ide lakše sa tvojom srodnom dušom.
