Uhvati me je najednom, na prepad tako reći, neka pusta, nesnosna žeđ, kao nikad do sad. Iz čista mira, što bi se reklo, navalila na mene i nikako da popusti. Popio sam bukvalno sve što se od pića našlo u kući, čak sam drmnuo i malo rakijice, pa opet ništa, ta vraška žeđ nastavila je po svom, da me muči kao zmija žabu.
Nema kod nje, kod te pasje žeđi, sentimentalnosti ni trunke, to sam odmah osetio. Ništa, dakle, od igranja na tu kartu, da se smilostivi na mene pa da me ostavi na miru, a ni čekanje mi ne može biti saveznik, zaključim. Nema mi onda druge nego da potražim spas napolju.
Ono jeste da je vani ujedalo sunce, bilo je bogme barem pedeset Celzijusa u hladu, ali ta pasja žeđ što me je spopala nije samo od vrućine, i to sam od prve uklavirio, beše mi jasno kao dan da je tu još neki đavo umešao svoje prste, jerbo nisam ni ja od juče, ne dam se ja lako zavarati. Kud ću, šta ću, strčim onda dole, na ugao, do odbližnjeg mini-marketa, da ugasim tu vražju žeđ dok ne bude prekasno.
Znoj se cedio sa mene, ali ne marim ja. Nije mi ovo prvi put da jurišam na prodavnicu, a, kako stvari stoje, najverovatnije neće biti ni poslednji.
Banuo sam unutra sav unezveren, mogu misliti na šta sam ličio, u najmanju ruku na samog đavola. I još sa vrata, kao svaki pasionirani ljubitelj lepe reči, zaiskao vodu sa posvetom Paola Koelja (onu što je mesecima već besomučno reklamiraju na TV-u), od kad se, srećom, pojavila na tržištu postao sam njen strastveni potrošač pošto se u mom slučaju pokazalo da ludački, u najpozitivnijem smislu reči, razume se, deluje na moju inspiraciju. Zamolim ja, tako, da mi daju barem jedan litar ako Boga znaju, da na licu mesta ugasim žeđ; novac mi već beše u rukama. Čak sam se izvinio i komšijama koje se tu zatekoše, nije mi u naravi da pazarim preko reda, ali šta ću kad mi ova vraška žeđ radi o glavi. Ne znaju oni kako je meni.
– Nema više vode – kaže simpatična buca za kasom.
– Šta nema? – upitam ja.
– Nema vode sa posvetom Paola Koelja – odgovori ona.
– Onda može i obična, dajte mi litar obične vode – zaištem ja ponovo. Kad nema votke, štono kažu, dobro je i vino.
– Nema ni obične – kaže buca.
– Kako nema? – začudim se ja.
Buca sleže ramenima i kao da mi se smejulji u brk. Ili mi se to samo čini, možda sam od sve muke počeo da haluciniram?
– Pa to nema nigde na svetu! Čak ni u Africi nema da nema vode! – razgalamim se onda. – Dvadest i prvi vek, a nema vode u prodavnici! Pa to je stvarno nečuveno! Sramota!… Bezobrazluk!… Gde če vam duša?
– Eto nema. Sve se prodalo – reče ona, pa nastavi: – Danas ste svi naprasno ožedneli kao nezdravi, gde li će da vam stane tolika vodurina da mi je znati.
U prkno, eto gde! pomislih da joj kažem, ali ne rekoh ipak ništa, pristojnost je ovaj put, nekim čudom, uspela da savlada u meni bes.
Umeša se onda u celu stvar i jedan stariji gospodin koga prvi put vidim u životu, upravo beše stigao na red da ga bucka presliša šta je pazario.
– Ja danas nisam slušao vesti – reče on. – Možda je javljeno da su presušili svi izvori, pa su zato ljudi navalili da kupuju vodu! Može biti da je to u pitanju…
Pogledasmo ga bucka i ja belo, što se kaže, pa potom nas dvoje razmenismo međusobno iste takve poglede.
– Ja bih na vašem mestu uzela neki sok. Volja vam gaziran, volja vam neki drugi – posavetova me onda bucka, pretpostavljam sažalivši se na mene.
– Neka hvala – odgovorim. – Od tih bućkuriša samo sam još više žedan.
– Eto vidite – onaj stariji gospodin ubaci se opet u priču. – To nam sve ona podmukla kapitalističko-imperijalistička gamad radi o glavi…
– A pivo? Po ovoj vrućini najbolje je piti pivo! – opet će bucka.
– Pivo tek ne dolazi u obzir!– suknem je. – Utiče mi na dizajn.
Onda crkni žedan!, pročitao sam joj sa usana.
Utom mi, kao poručeno, pristiže pojačanje u vidu nekolicine, po izgledu bi se reklo, umno poremećenih sugrađana – ali ne držite me baš za reč, znamo već koliko izgled može da prevari. I njih beše spopala ista muka kao i mene, onda primetim, pošto i oni zaiskaše vode.
– Krepasmo od žeđi! – vrisnuše uglas još sa vrata. Pri tom, ne pominjući ni Koelja, ni posvetu, sigurno im je dobro prigustilo, pomislim, i ako jesu, i ako nisu umno poremećeni. Kad je frka ne misli se na tako neke stvari, za koje obično kažemo da su efemerne, to rade samo pravi zaluđenici i fantasti, ovakvi kao ja, na primer, kojima su velike misli nastanile glavi i bore se na krvi nož koja će da prevagne.
U taj čas se odnekud stvori i gazda marketa. I on kao poručen. Došao je da vidi kakva je to galama za kasom, pretpostavljam.
Tebe čekamo majmune, samo što ne rekoh. Rešim onda da iskoristim njegovo prisustvo, pa kud puklo da puklo. Nemam šta da izgubim, ionako crkoh od žeđi.
Bez imalo pardona, održim mu ja onda slovo u ime svih nas koji smo se tu našli istom nevoljom. Kažem mu da kao glava ovog prodajnog objekta upotrebi sav svoj autoritet i sve svoje menadžerske sposobnosti da nam smesta obezbedi pristojnu zalihu vode za piće, kako god zna i ume, ne tiče nas se.
– Ne mrdamo odavde dok voda ne stigne! – to posebno naglasim i još pride lupim nogom o pod, koliko da mu dam do znanja da s nama nema šale, nego neka se baci u potragu za vodom. Na kraju krajeva, to mu je i posao; a nešto će, majmun, valjda i da zaradi.
Dobih ja aplauz na otvorenoj sceni od svih prisutnih, izuzev tog majmuna i one bucke, i još jedne bucke za drugom kasom.
– Nema potrebe – kaže on. – Već sam sredio stvar.
– Šta si bre sredio kog vraga?
– Koliko sutra stići će ovde čitav kombi sveže izvorske vode. Ali, umesto posvete Paola Koelja, gospodo draga, moraćete da se zadovoljite sa stihovoma Tolstojevskog – reče on i zaceni se od smeha.
– Valjda Dostojevskog! – ispravi ga brže-bolje ona simpatična bucka za kasom.
– Neće da može – kažem ja. – Tolstojevski nije pisao stihove.
– Jeste, jeste, nemate vi pojma – uporan je ovaj u svom neznanju, kao pravi gazda.
– Ja znam šta radim – nastavi on – ako vi ne znate. Ja znam šta prodajem, ako vi ne znate šta kupujete…
– Dobro, dobro, sa stihovima Tolstojevskog, ako tako kažete. Ali radije ću onda česmovaču! – odbrusim ja.
– I mi isto! I mi ćemo radije česmovaču! – zaustiše uglas moji žedni sapatnici kojih je svakog trena bivalo sve više i više, sad već čitava armija. Bezmalo kao iz poda da su iznicali i većinom behu u još grđem stanju nego ja, samo što im jezičine nisu poispadale.
Bogme, ovo ne sluti na dobro. Ovoliko nas na jednom mestu, a svi žedni kao jedan – evo moje glave ako neko ovde ne ispusti svoju plemenitu dušicu! Daj Bože da to ne budem ja. Ne znam šta se drugima motalo po moždanim vijugama, ali tako je bilo sa mnom. Da li je, može biti, neko pomišljao i na ono najgore? Ko je lud da ovde čeka do sutra, kažem ja onda sebi, čak i ako onaj majmun ne laže. I uvidevši da tu zbilja nemam više šta da tražim, uhvatim tutanj. Beži luda glavo! Beži dok ne bude prekasno!
Na jadvite jade probijem se onda nekako kroz onu grdnu masu poispadalih jezičina, zaradio sam usput dve-tri ćuške, ali nije važno, samo da je glava još na ramenu. Sa ono malo preostale snage, uhvatim onda sprint do kuće po nonom božijem zvizdanu, da sa dobrom starom česmovačom što pre utolim žeđ, pa taman se otrovao.
Šta je dalje bilo, ne pitajte. Takav očaj ne možete ni da zamislite: svet mi se srušio!
U kvartu gde sam stanovao upravo je bilo nestalo vode. Ubrzo i u celom gradu. I doći će – Božiju im majku lopovsku! – tek kad budu rasprodate sve zalihe one vodurine sa stihovima Tolstojevskog, to sam jedino uspeo da razumem iz šturih vesti na Gradskoj televiziji. Da, kroz maglu se sećam, pošto sam ubrzo bio izgubio svest, da će oni koji su najžedniji vodu moći da dobiju i ispod cene, a penzioneri na veresiju, ostali, u najboljem slučaju, na poček – tako je, rekoše, odlučeno na najvišem nivou. Rekoše još da vode ima sasvim dovoljno i da nema mesta panici, apelujući na našu potrošačku svest i savest da ne pravimo džumbus po prodavnicama. Ako drugačije ne bude išlo, biće angažovani volonteri da raznose vodu po kućama, sviđalo se to nekome ili ne. Posebno beše naglašeno da olakšice pri kupovini važe samo za ovu spasonosnu, vodu sa stihovima Tolstojevskog, koji je, kako se dežurni spiker iz petnih žila upinjao da objasni, naprasno, nekim čudom, počeo da piše stihove iako poodavno već iz dobro poznatih razloga nije u stanju da drži pero u rukama.
