Mešanje žanrova, mešanje senzibiliteta, mešanje u globalu…Neretko se ovome pribegava u nedostatku originalnih ideja. A istini za volju, za ovih nekoliko desetina hiljada godina postojanja umnih ljudi, svaka ideja je mahom izrabljena. Još jednoj istini za volju naroda, uspešno mešanje dovodi do koktela čistog zadovoljstva, otvara vrata novim neistraženim pravcima starih teritorija.
U „Aaronu“ Bojana Kovačevića, samim tim, ima puno mešanja. Meša se akcija i supstanca, sirova primalna snaga vangranične pucnjave i jurnjave i nepojašnjeni izleti u podsvest, preispitivanje ličnosti i preispitivanje izdržljivosti ljudskog tela u odnosu na metak, itd. Ali mešanje ne staje tu. Vrlo je evidentan i miks frankobelgijskog crteža i tipične američke filmske narative. A kad smo već kod ta dva geografska pojma, tu je naučnofantastični odušak neofuturističke duhovnosti, sa jedne, i reference na pop-kulturu i masmedijske kreacije sa druge strane. Pogledajmo samog Erona, na primer (kuriozitet, sva imena su u stripu napisana svojim engleskim ekvivalentom, van Vukovog „piši kao što govoriš“ pravila – sa par izuzetaka koji su uglavnom štamparski previdi). Mačo muževni muškarac motociklista masnih mozgodržačkih malja, mišićav, mrgud – ma maestralan. Kao Dolf Landgren u prvom „Egzekutor“ filmu, u svojoj verovatno jedinoj zapaženoj ulozi gde je crnokos. Eron prolazi kroz sve što prolazi tipičan akcioni anti-heroj: gubi bitan dvoboj, povlači se kod starog prijatelja, nešto ga vraća iz prerane penzije, uradiće sve za svoju voljenu, itd. Na žalost, njegova voljena, Eni, nije previše razrađena u ovom stripu (i ovo je jedna od retkih nekoliko mana „Aarona“, ali i nije toliko mana s obzirom da služi priči i kontekstu). E sad, kada se sve ovo uzme u obzir, osveženje je kada galska strana pripovedanja izvrši invaziju na Erona; nakon gadnog tripa, Eron gine i biva oživljen u robotskom telu, pa proputuje u budućnost i nepoznati krajnji ishod. Nešto što dobrano podseća na Kjubrikove filmove crtane Moebiusovom rukom (ili rukom Aleksa Rosa, šta vam draže). Klasična preispitivačka naučna fantastika kakva krasi najbolja dela ovog žanra.
Međutim, Eron i Eni nisu jedini likovi. Srećom, tu je gomilica dodatnih aktera. Bajker Karbur-Ator i njegovi saradnici Bulbajker i Gosn. Mašinoglavi. Oni su donekle i definisani; B.B. je strvina koja puca, poput onih krupnih glumaca u filmovima koji samo služe za fizički sukob sa znatno manjim glavnim likom. Karbur-Ator počinje priču kao Eronov protivnik i protuvetina, ali završava istu lepim antiherojskim prelazom. Doduše, ne velikim, ali ga ima. No Gosn. Mašinoglavi je pun pogodak ovog stripa. Vidno omaž ili namerna parodija Terminatora (Švarcija, ne ovih ostalih što ne vrede ni da u pomije idu), Mašinoglavi ima svoju misiju, ali za razliku od robotizovanog Arnolda, on razmišlja, ljuti se, ekspresivan je. Što je teško postići s likom koji umesto lica ima permanentnu masku Darta Vejdera. Mašinoglavi je anti-heroj u onom dubljem, književnijem smislu; dubiozni moral, ljuštura ljudskosti, razočarenje čovečanstvom, žudnja za povratak mesu i odbitak tehnološkog telesnog zatvora u kojem se nalazi. Sve ovo nabrojano dodatno otežava akcije i reakcije Mašinoglavog, i sa sve poslednjim postupcima u stripu vidimo jedan maltene prirodni rast fiktivnog lika. Fiktivnog lika koji je, ponavljam, omaž ili parodija Terminatora.
I naravno, nije jedini deo široke pop-kulturološke lepeze „Aarona“. Recimo, neretko će čitalac u stripu da naleti na pljunutog dvojnika Majkla Džeksona, ili na scenu gotovo istu poznatom trenutku kada tuđin zvera u Ripli u „Osmom putniku“. Prolaziće reference na Vitni Hjuston, Bada Spensera, Snejka Pliskena, Bila Kozbija i još ko zna koga sve.
Doduše, šta čini ovu šestodelnu izmiksiranu priču posebnom? Da li su stvarno u pitanju samo banalni razlozi poput „Vidi, ovaj je isti Majkl Džekson“ izjava, ili akcionih klišea „Freeze, man!“ i „Damn you!“ [sic! za oba]? Ne, naravno. Kovačević negde već pri trećini stripa menja radnju za 180 stepeni i najednom junak, isti onaj koji se na početku stripa trkao za prestiž i ženu, prerasta u tragičnu figuru bez tela koja odlazi s neprijateljem u budućnost. U principu, cela radnja i cela postavka – ruinirani velegrad nakon nekakve nedefinisane apokalipse, a sam na pragu sledeće – su samo blagi temelj za Kovačevićev eksperiment. Možda deluje forsirano da klinja Pafi bude deo priče, i da baš u pravom trenutku naleće na Erona i baš na pravi način pomaže istom, ali kao i rane pojave Mašinoglavog i Karbur-Atora, Pafijeva storija nije slučajna. Svrha mu je da bude Eron u malom, da bude ona čista, dečija, neiskvarena paralela ovome kroz šta naš tamnokosi bajker prolazi. A donekle je i paralela sa Mašinoglavim. Sva trojica imaju pokoji ideal (i, kako to inače biva u ovakvim pričama, ideali sporednih likova ispadaju interesantniji od onih kod glavnog; u ovom slučaju, Eron pomalo kaska za prethodnom dvojicom), i kod sve trojice se ovo iskazuje onom jednostavnom pričom Čarlsa Fostera Kejna, gde se nečiji principi formiraju, rastu i eventualno ukvare. Ta paralela je vidljiva i hronološki: Pafi je detinja varijanta, gde se ti morali i ideje tek pojavljuju i brzinski formiraju. Eron je već onaj mladi momački stadijum, onaj gde se javlja mesijanska faza i nemoguća želja da se popravi svet. Mašinoglavi je već pozna varijanta ovoga. Cilj se čini daljim nego ikad, a sredstva postaju sve gnusnija, sve manje moralna, a saradnici još gori. Onda nije ni čudo što Eron podjednako deli bitne trenutke i s jednim i s drugim. Sa Pafijem se figurativno vraća u svoju prošlost, u grad odakle je došao, sa ciljem da ispuni svoj najčistiji ideal – spas Eni. Ono što sleduje nije slučajnost; Eron dobija telo Mašinoglavog, korupcija je već otpočela, ali ono jače je figurativna veza sa svojim budućim Ja. No, i Pafi je tu prisutan, zato što prošlost ne napušta, samim tim ni detinjstvo (ona stara dobra „Dete je otac čoveka“). Sa Pafijem, Eron se podsećao, vraćao se korenima. Sa Mašinoglavim odlazi u nesigurnu budućnost, u kadru koji je vrlo namerno ostao nedorečen. Štaviše, cela ta tabla je nedorečena. B.B. i Karbur-Ator, poput uvrnutih Rozenkranca i Gildensterna, ostaju kao zadnja linija odbrane protiv X protivnika, i sudbina im je ultimativno nepoznata, ali nagoveštaji navode na loše. Čak se i Pafi jada što su ga svi zaboravili, pogotovo Eron i Mašinoglavi, manifestacije njega iz budućnosti, aspiracije kojima teži. Zaboravljanje prošlosti je opasna stvar. No opet, i Eron i Mašinoglavi odlaze, za njima ostaje samo krst, simboličan za figurativnu smrt koja guta em celu ličnost, em svezajedno prošlost, sadašnjost i budućnost, em celu ovu priču.
Od ono malo mana što „Aaron“ ima, jedna od njih je nerazrađenost ženskih likova, i generalni nedostatak istih. Jedina prominentnija žena u stripu je Eni, ali ona ovde uglavnom služi da potera priču dalje. Isto kao i Vitni glede Pafijeve podpriče. Čak i ako isključimo to da je šteta po priču što nema više različitih žena u stripu, za nijansu je veća šteta kada se to sagleda sa crtačke strane; Kovačevićeve žene izgledaju odlično, definitivno refleksija pozadine stripa – nisu anoreksične, razvijene su, nose gruba kožna odela, punačke su, prljave, navikle na sirovost.
No, i pored toga, „Aaron“ služi kao lep izlet domaćih autora u „mélange des genres“, te je samom svojom prirodom lep predstavnik srpske bajkerske postapokaliptične priče i stripa spekulativne fantastike. Uz to, fina krcatost simbolima i referenci daje onaj kvalitet Tarantinovih „Petparačkih priča“ u najosnovnijem obliku. Ukratko – ili ukraće? – „Aaron“ ima dozvolu da vozi dalje.
