Prvo što je uradio kada je pošao iz kafeterije bilo je prečačkavanje laboratorije. Ni u jednoj fioci, ni u jednoj pregradi police nije našao ono što mu je trebalo. Seo je za kompjuter i izotvarao sve datoteke. Nije bilo ničega korisnog. Potom se dosetio da pogleda profesorove datoteke u sajber svetu. Ušao je na portal. Korisničko ime je bilo ukucano, ali ne i šifra. Nju nije znao. Pokušao je sa datumom rođenja, nije uspelo. Sa datumom smrti profesorovog deteta, nije uspelo. Jedva se dosetio datuma venčanja, nije uspelo.
– Ovako mogu do u beskraj. – pomislio. Iskucao je imena profesorove žene i deteta, čak i ime psa, kombinovao ih sa datumima, ali bezuspešno. Sve bi bilo mnogo lakše, da je u dnu postojala opcija – zaboravili ste lozinku?
– Prokletstvo! – opsovao je Paolo i odustao. Pogled mu se spustio na sat – uskoro će kraj radnog vremena.
Odštampao je nalog za pristup komori, kako bi uzeo zigot. Potom se zaputio kod Sindi.
– Opet ja. – kaza nakon što je pokucao na vrata njene kancelarije.
– Jesi našao nešto? –
– Nisam. U kompjuteru nema ničega, a na portal ne mogu da se ulogujem, nemam šifru. Treba mi Smitov potpis da uđem u komoru. Zato sam došao.-
– Daj da pogledam? –
Pružio joj je papir, a ona je uzela olovku i potpisala.
– Sindi! Možeš da nastradaš zbog toga. Ako te Smit otkrije…?-
– Izvoli. – nasmejala mu se, ne želeći da sluša nastavak, – Šta misliš, ko je profesoru potpisivao naloge za komoru? –
Treći put toga dana Paolo je ostao bez teksta.
– Bolje bi ti bilo da požuriš, dok ne naiđe Smit. –
– Hvala ti! – nasmejao se i požurio ka komori. Nije ni slutio koliko sreće ima i da je izbegao Smita za jedan korak koji ga je sakrio iza ugla na kom je skrenuo na putu do komore.
Na ulazu u komoru predao je papir portiru, srepeći da će portir otkriti prevaru. Tešilo ga je to što nije njegova ruka plagirala potpis i to mu je pomoglo da smiri paniku. Prošao je bez problema.
Sada je samo trebalo naći hladnjak sa karticom na kojoj piše MP002AKct. Nije mu bilo teško da zapamti šifru. Imao je uigranu tehniku zapamćivanja – asocijacije – M kao poruka (Message), P kao objavljena (posted) 002 – Sindin broj indeksa na fakultetu, AK – academic i ct – kao centar.
Obilazio je hladnjake i kartice, ali ništa nije našao. Zagledao je i zagledao, dok mu se najzad nije učinilo da predugo boravi u komori i da to može izazvati sumnju. Dosetio se jednog od pređašnjih istraživanja, otvorio hladnjak u kome se nalazila jedna od kapsula, izvadio je taman u trenutku kada je naišao portir.
– Malo sam pogubljen zbog svega što danas dogodilo. – kazao je portiru, zatvorio hladnjak i pošao.
Dok je koračao prema svojoj laboratoriji, osećao je rasterećenje, ali i brigu, jer zigota nije bilo. Pohranio je sve svoje nade da će ga naći u profesorovoj kući.
Kako je bio kraj radnog dana, poslao je Sindi sms: „Nisam našao zigot u komori, proveriću u profesorovoj kući. Kad završiš sa poslom dođi tamo.“
Paolu nije bilo teško da uđe u profesorovu kuću, s obzirom da je u njoj stanovao. Kao student iz daleke Kolumbije, bilo mu je teško da nađe adekvatan smeštaj, pa ga je profesor smestio kod sebe. Zapravo, Paolo je živeo samo u jednoj sobi u prizemlju i ponašao se kao pravi podstanar, iako mu profesor nikada nije naplatio ni jedan jedini cent za bilo šta. Videvši u njemu sebe sa 25 godina, na početku svoje karijere, bez prebijene pare i ogromnom Božijom milosti univerzitetske stipendije, profesor je bio nameračen da Paolu bude podrška kakvu on sam nije imao u vremenu svog stručnog usavršavanja.
Po navici, Paolo se zaputio svojoj sobi. Poželeo je da dovikne: „Šta ćemo za večeru?“, što je bio ritual posle posla, ali u trenutku zastade, svestan da profesor nije u kući. Trebalo bi da proveri kako je profesor – pomislio je. Pogled mu je prešao preko dnevne sobe. Tada je prvi put čuo tišinu u kući. Ranije nije bio svestan tananih zvukova, poput prelistavanja stranica knjige tokom čitanja, škriputanja tastature tokom rada na njoj, žubor proključale vode u džezvi na šporetu – svih onih tananih zvukova koji su odavali profesorovo prisustvo.
Prišao je kompjuteru, uključio ga i počeo da pretražuje foldere. Dugih dva sata sedenja prošli su bez uspeha. Potom je izotvarao sve moguće pregrade, fioke, kutije, sve što mu se učinilo da može da krije fasciklu A4 formata. Noć se već spustila kada mu je konačno zazvonio telefon. Nepoznati broj.
– Halo? –
– Halo. Dobro veče. Zovem iz bolnice Sent Meri na Vest Hilsu, da li je to gospodin Garsija? –
– Da, da, ja sam, izvolite. –
– Naš pacijent, Džordž Grifit se probudio i traži Vas da dođete. –
– Kako je? –
– Analize su u toku, ali računajte da se stanje poboljšava, s obzirom da se osvestio. –
– Da li je u redu da sada dođem? –
– Naravno. Poznajete li možda gospođicu Sindi Mekgvajer. Gospodin Grifit pita za nju, ali ja nemam njen broj telefona. –
– Poznajem. Ne brinite, ja ću je obavestiti. –
– U redu onda. Hvala Vam. –
– Hvala Vama –
Uzbuđen i srećan što konačno ima prilike da razgovara sa profesorom, Paolo pozva Sindi da je obavesti.
– Gde si? –
– Na putu sam do tebe. –
– Kreni prema bolnici, doći ću tamo. Profesor nas je zvao. –
– Osvestio se! Bogu hvala! Dogovoreno, vidimo se onda tamo. –
Paolo je preskočio sav nered koji je razvukao po podu, srediće ga kada se vrati. Zgrabio ključeve sa stola, pogasio svetla i požurio u bolnicu. Otvorio je vrata spreman da istrči, ali sav pretrnu i osta bez daha kad se nađe licem u lice sa strancem tamne kože i oštrih crta lica, duge kose. Ne gubeći prednost efekta iznenađenja, stranac gurnu Paola nazad zakorači preko praga i zatvori vrata za sobom.
