– Sto mu đavola! Ovo je nemoguće! Moje folije! Moje folije! – zavapio je profesor.
– Smirite se profesore, naći ćemo lopova. – uveravao ga je šef obezbeđenja.
– Bolje bi vam bilo! – zareža profesor. Krv mu pokulja u obraze, oči mu se zakrvaviše – za tren je postao zajapuren i crven.
Paolo ga je posmatrao procenjivački – da li da dela ili da sačeka, da li je vreme za uzbunu. U tom času profesor dobi napad gušenja i kašlja istovremeno. Nastala je opšta pometnja za profesorovo zdravlje. Paolo je postavio profesora na stolicu, izvadio iz džepa profesorovog mantila pumpicu i dao mu je da se inhalira.
Kada je došao do daha, profesor mu se obratio:
– Momče, vodi me kući! –
Paolo je znao da sa profesorom nema rasprave. Pomogao mu je da ustane i prebacivši njegovu ruku preko svojih ramena gotovo ga je odneo do kola.
Kuća profesora Grifita nalazila se u predgrađu. Vožnja do tamo trajala je oko pola sata. Sve to vreme, profesor je sedeo zavaljen u sedištu, pokušavajući da smiri disanje. Paolo nije ništa pitao. Najedanput profesor progovori:
– Momče, mnogo mi je loše. Neću još dugo moći… –
– Nemojte tako profesore! –
– Ćuti i slušaj! Nemam snage da se naprežem. Odbor me je suspendovao, tužiće me… Nije to sad važno.. Važne su folije. Moraš da ih nađeš! One su dokaz epohalnog otkrića! Ukrao sam vlas kose iz Arhive, staru 12 000 godina… njen DNK se poklapa sa DNK zigota koji sam laboratorijski dobio. Nema kloniranja, nema greške! Zigot je zamrznut pod šifrom MP002AKct. Moraš da ga inplementiraš! Moraš, kako znaš i umeš… I nađi folije… Nađi folije… –
Profesorov govor bio je sve teži i tiši, dok poslednje reči nije izgovorio gotovo šapatom. Skrenuvši pogled sa puta na profesora, Paolo vide svog mentora u nesvesti. Iako su bili gotovo nadomak profesorove kuće, Paolo procenivši prostor za manevar, napravi nagli zaokret i dade gas do prve najbliže bolnice.
Ispostavilo se da je profesor u jako lošem stanju. Odvezli su ga na intenzivnu negu. Paolo je, tek kada je ostao sam, i kada je gorući problem saniran, shvatio da ne zna šta mu valja činiti. Tek tada se setio priče o folijama i podudarnosti dva DNK vremenski razdvojena skoro 12 000 godina. Kako je to moguće – pitao se. Mutacije na genima se događaju svakodnevno, celokupan ljudski život utiče na genetiku, doduše u neznatnoj meri, ali pored sve genetske kombinatorike, mešanja populacija, promena unutar same ljudske vrste… Kako je moguće da dva DNK budu potpuno podudarna nakon toliko vremena, posle svih uticaja? Šta ako je profesor pogrešio? Valjalo bi ponoviti analize. Zigot.. ali vlas kose… iskorišćena je.. A jedini dokaz koji postoji je ukraden..
Paolo brže bolje uze telefon i nazva Institut, Službu obezbeđenja…
– Ima li novosti? –
– Nema. Pozvali smo specijalce. Oni će preuzeti slučaj. –
– U redu. –
Ne znajući šta će sa sobom, osvrnuo se oko sebe u potrazi za bilo kakvim odgovorom. U tom času iz profesorove sobe izašla je medicinska sestra i Paolo joj priđe:
– Ima li promena?
– Nema još uvek. Budite strpljivi. Astma je dovela profesora u predinfarktno stanje. Ne sme toliko da se uzbuđuje. Sada je u našim rukama, ne brinite. Učinićemo sve što je u našoj moći da mu pomognemo da se oporavi. –
– Molim vas, ako se bilo šta promeni kod profesora, zovite me obavezno. Profesor nema porodicu i ja se jedini brinem o njemu. Moram da požurim na Institut. Obavezno me zovite! –
Dao joj je vizitkartu i potrčao nazad dok ga je eho njenog – U redu. – pratio kao blagoslov.
