Zakrivljena stakla savršeno ispolirana svu pažnju posmatrača usmeravala su na dva plava oka. Ko je želeo, mogao je da neometano posmatra i ispituje oči, brzinu njihovog kretanja, širenje zenica, specifične nijanse dužice…
Ali ta dva oka nisu bila predmet posmatranja, već sredstvo. Profesor Grifit (kako ćemo ga zvati za potrebe ove priče) spustio je svoja ispolirana stakla na vrh nosa kada se odmakao od neonske table na kojoj su stajala dva crno-bela snimka, potpuno identična! Bore na čelu se produbiše, oko očiju istanjiše i nakon dubokog uzdaha, hrapavi starački glas prošaputa samo jedno:
Bože blagi! –
Od silnog uzbuđenja i neverice, nije mogao da se nasmeje više od kikota, iako je celo njegovo biće skakalo od sreće, on je ostao skamenjen.
Profesore, traže Vas iz Odbora. – reče mladić u belom mantilu koji se pojavio na vratima.
Mladiću, ne pipaj ništa! Brzo se vraćam. – kaza profesor ne obazirući se ni na šta osim na folije.
Koračajući unazad došao je do vrata i kada je izašao van svoje laboratorije i iz vida izgubio folije, srećnim, žurnim korakom uputio se odbornoj sali. Ušao je sa širokim osmehom na licu.
Za okruglim stolom sedeo je Odbor. Ni jedno prisutno lice nije pokazalo ni trunku radoznalosti za njegov osmeh oduševljenja.
Profesore Grifite, izvolite sedite. – kaza jedini koji je stajao, predsednik Odbora.
Primetivši uozbiljena lica profesor nasluti problem. Tišina nikada nije zvučala dobro. Suzbio je osmeh, ali ne i oduševljenje.
Neću mnogo da dužim. – kaza predsednik Odbora, – Zvali smo Vas jer smo ustanovili da ste prekršili tačke 38. i 104. našeg Pravilnika o radu, pritom svesno i namerno. Naime, Vi ste pre tačno mesec dana uzeli deo, pardon, poslednji deo materijala, tačnije, vlas kose stare 12 000 godina i podvrgli je DNK analizi, bez dozvole i bez mere zaštite, čime je prekršena stavka 38. Da ne govorim o tome da ste uništili arheološki eksponat neprocenljive vrednosti! – svestan da ga nadvladava bes, predsednik Odbora zaćuta na trenutak kako bi povratio hladnokrvnost. Potom nastavi:
Kao što ne znate, stavka 104. odnosi se na zaštitu semena, spermatozoida i jajnih ćelija. Ponovo bez dozvole, uzeli ste i z Banke polnih ćelija nedopustivi broj gameti, bolje reći, ukrali ste, jer ste u noći između četvrtka i petka prošle nedelje Vi bili u Banci! Iz do sada navedenog Odbor je doneo jednoglasnu odluku da Vas liši prava rada i boravka u ovoj instituciji radi prevencije dalje štete koju možete načiniti ne samo institutu, čovečanstvu, profesore! Takođe, protiv Vas će biti pokrenuta tužba za nepoštovanje Statuta, neprofesionalizam u radu i iznad svega tražićemo najstrožu kaznu za uništavanje javnog blaga čitavog čovečanstva! Toliko od nas, slobodni ste.-
Bez ikakve mogućnosti odbrane, profesor se samo nasmejao toj aroganciji i nepravdi. Dok se odborna sala praznila ostavljajući u vazduhu prezrive poglede, profesor se smejao u sebi, još uvek opijen veličinom svog otkrića. Istina, načinio je prekršaje, ali ono što je otkrio, svakako je epohalno otkriće i enormno bogatstvo čitavog ljudskog roda. Nije on ništa izmislio, on je pronašao ono što je oduvek postojalo pred našim očima. On nije bio stvaralac, već samo svedok – onaj koji je primio vatru i postao lučonoša svojoj sabraći! Ostavši potpuno sam u odbornoj sali, pogledao je naviše, u plafon, zamišljajući nebo i prošaputao: – Gospode, nađi mi se. –
Kada se pojavio na vratima svoje laboratorije, mladi asistent je sedeo okrenut leđima prema vratima i beležio je nešto u svoj dnevnik. Profesor je bacio pogled ka neonskoj ploči i zatekao je praznu.
Gde su folije, Paolo? –
Molim? – upita asistent tek tada primetivši profesora.
Paolo, gde su folije!!! – povika profesor.
N, ne znam… Sve vreme sam bio ovde, niko nije dolazio, niti sam ih ja dirao. –
Rekao sam da ih ne diraš! –
Nisam ih dirao! –
Brzo, zovi obezbeđenje, neka vrate kamere! –
Paolo je potrčao koliko ga noge nose. Desetak minuta kanije, profesor i Paolo su bili u kancelariji obezbeđenja i posmatrali snimke za proteklih sat vremena. Na jednom od snimaka vidi se kako je Paolo prišao slavini da natoči sebi čašu vode, i da u tom trenutku njegove nepažnje u laboratoriju ulazi muškarac, ogrnut belim mantilom, neobičnog izgleda, duge kose svezane u rep, oštrih crta lica, nalik Indijancu, skida sa neonske table dve identične folije, stavlja ih u fasciklu koju je sa sobom nosio i iskrada se. Potom su ga kamerom pratili četiri sprata naniže, odakle je sporednim stepeništem otišao u odsek za napajanje i zatvorio se iza metalnih vrata koja su odvajala malenu prostoriju bez drugog izlaza.
Šaljem ekipu dole, ne brinite profesore. – kaza šef obezbeđenja.
Potom su ubrzali snimak do sadašnjeg trenutka snimanja. Nije izašao.
Odakle je došao? – upita profesor. Ponovo su premotavali snimak. Došao je iz iste prostorije u koju se vratio.
Profesor i njegov asistent posmatrali su ekipu na terenu preko snimaka sa kamera. Ekipa je razvalila vrata iza kojih se krio lopov.
Iza vrata nije bilo nikoga.
