Danas sam konačno uspeo da pročitam dva stripa do kraja. Ovo naglašavam prvenstveno zato što je obaveza u zadnje vreme sve više, na svim frontovima (to valjda dolazi s godinama, šta li?) i što se više nema ni vremena za stripove kao nekada. Naposletku, pre otprilike deceniju sam bio u mogućnosti da bezmalo 6 strip albuma slistim za jedan dan, prosto zato što sam bio nestrpljiv i oran da zarijem zube u novi kadrirani materijal. Ovih dana odokativno mogu da kažen da mi zasigurno 20tak stripova stoje ili nepročitani ili tek započeti. Eh, godine.
No, nisam ovde da pričam moju životnu priču. Ovde sam da pričam o drugima koji su pričali o životnim pričama, premda ne njihovim. Dva stripa na koja se ovde pozivam jesu „Trava“ korejske autorke Keum Suk Žandri-Kim i „Hatfield“ našeg autora Save Stankova. Naravno, razlike ovih stripova su očite na prvi pogled. Za početak, „Trava“ je izdanje bosanskohercegovačkog izdavača „Agarthi Comics“ i trenutno je treća manhwa ikada koja je prevođena na našim prostorima („ArchLord“ i „Hero“ su prednjačili; o dotičnima sam pisao u jednom povećem tekstu o istoriji korejskog stripa koji još uvek čeka objavljivanje). „Hatfield“ je, pak, samostalno izdanje pomenutog autora. Stilski je crtež takođe poprilično drugačiji, jer je Žandri-Kim etablirana autorka koja već godinama plasira svoja dela kako u rodnoj Koreji (Južnoj), tako i u belom svetu, dok je (barem koliko je meni poznato) Stankov relativni novajlija na polju stripa, te je samim tim crtež znatno manje siguran. Konstrukcije tabli su takođe drugačije, kao i dinamika radnje. A od tehničkih detalja, stripovi su takođe i u različitim formatima, kao i različite dužine („Trava“ beži na skoro 500 tabli, što je solidna cifra).
Naravno, sličnosti takođe vredi navesti. Oba stripa su tvrdokoričena, recimo, i kao svojevrsni prvenci („Trava“ kao prva manhwa objavljena u BiH „Hatfield“ kao prvi autorski rad Save Stankova) imaju jaku dobru tehničku pripremu. Nažalost, oba stripa takođe imaju zastoja po pitanju lekture, gde je jasno da je bilo potrebno malo više vremena i malo više rada da se to sve dotera na jedan solidan nivo. Pride, bez obzira na to koliko je „Trava“ popularna kao strip, i ovo ostvarenje i „Hatfield“ komotno stoje van glavnog toka po načinu pripovedanja i po tematici priče. A kad smo kod priče, oba dela govore o ličnostima i događajima koji su se odvijali u stvarnom svetu – ovde adekvatno stoji onaj indikator „zasnovano na istinitoj priči“. „Trava“ govori o fenomenu „žena za utehu“, mahom devojčica i mladih žena iz svih oblasti pacifičke Azije koje su protiv svoje volje naterane u seksualno ropstvo od strane imperijalne vojske Japana tokom 30ih i 40ih godina prethodnog veka. „Hatfield“ govori o decenijskoj zavadi dve američke porodice nedugo nakon Građanskog rata u kojoj je na desetine ljudi sa obe strane kavge izginulo. Glavni likovi u oba stripa su osobe koje su stvarno postojale, čija lica znamo sa fotografija i snimaka, čije grobove možemo i dan-danas naći, i – u slučaju „Hatfielda“ – čiji potomci se još uvek nalaze.
Ponekad mi se sviđaju te prijaten slučajnosti koje život namesti. Nekako se pogodilo da dva dela zasnovana na istinitim događajima (premda sa dosta autorskih domišljanja, kako se inače i dešava) pročitam u jednom danu. I premda definitivno treba pročitati „Travu“, u ostatku prikaza ću se usredsrediti na „Hatfielda“.
Dakle, kao album prvenac Save Stankova, kakav je ovaj strip? Krenimo prvo od same priče. Žanrovski, ovo bi se klasifikovalo kao vestern, u najlabavijem smislu te reči. Radnja je smeštena u Kentaki i Zapadnu Virdžiniju, a akteri su članovi porodice sa obe strane zavade. Odnosno, preciznije je reći da je glavni akter, onaj koji služi kao point-of-view lik za čitaoce, patrijarh Hetfildovih, s punim imenom Vilijam Anderson Hetfild a sa legendarnim nadimkom Devil Ens. Tokom stripa pratimo Devil Ensa kako se povlači u begu od MekKojevih, kako na neke prilično brutalne načine ubija izvesne članove protivničke porodice, kako grca za sopstvenim životom, i kako čak neke od MekKojevih pušta da žive. Naravno, pratimo i grupicu MekKojevih koji pokušavaju da uhvate Devil Ensa, što im umalo uspeva. Naravno, znamo da su oba patrijarha porodica poživeli duboku starost, do te tačke da su se čak i složili krajem 1800ih da zavadu uguše, tako da Devil Ens preživljava ovaj strip. Njegovi članovi porodice, doduše, nisu te sreće.
Razlog zašto sam rekao da je ovo vestern u najlabavijem smislu te reči jeste taj što koristi tropove svih popularnih vesterna plasiranih u prethodnom veku. Dakle, imamo nepregledna prostranstva, konjanike sa kaubojskim šeširima, koltove i vinčesterke kako opaljuju, prljavu estetiku Serđa Leonea u odelima i izgledima ljudi, prikaz marginalizovanih društvenih grupa (ovde Kinezi koji su naterani da grade železnicu, takođe istorijski tačan podatak), itd. Naravno, ovi elementi su ubačeni iz dva razloga. Prvi je taj da idu u službi priče, da pojačavaju dramatičnost i daju malo avanturističkog šmeka u nešto što bi inače samo bilo prepričavanje istorijskih događaja. Drugi razlog je prepoznatljivost kod domaće publike. Paradoksalno, mladi komunistički nastrojeni strip autori bumerske generacije su obožavali vesterne, bez obzira što su oni produkt Zapada i glorifikacije američke kulture i istorije. Nema tog dobrostojećeg bumera u Srba (i eks-Jugoslovena uopšte) koji ne štuju jahanje u sumrak, kleševe sa Indijancima, salune, dvoboje pištoljima i mamuza na kožnim čizmama. Dakle, u pitanju je provereni brend koji i dalje nalazi mušterije.
Sagledan u celosti, „Hatfield“ ima dosta vrlina, ali i pokoji nedostatak. Prvo ću o nedostacima, jer je spisak manji. Već pomenuh lekturu; „Hatfield“ ima podosta mesta u tekstu koji se kose sa pravopisom srpskog jezika, što uključuje i čudan izbor da se vlastita imena aktera prenose u originalnom ortografskom rešenju. Praksa u srpskom jeziku jeste da se izvrši transkripcija i da se na najbolji mogući način uklopi sa našim izgovorom. Dakle, treba da stoji „Hetfildovi i MekKojevi“ umesto „Hatfield-ovi i McCoy-evi“. Drugi nedostatak jeste nesigurnost u crtežu. Vidi se povremeno nedoslednost u izgledu likova, a s obzirom da je strip crno-beo sa dosta šrafura, povremeno se desi da se akter potpuno stopi s pozadinom gde je teško razaznati, recimo, nečiju bradu od žbuna iza kog je čučnuo. Da je strip malo odsedeo duže pre štampe, siguran sam da bi Stankov ispravio poveći segment ovih tabli.
Naravno, vrline crteža prevazilaze nedostatke. Kadrovi su dinamični i puni akcije, sa efektivnim usporavanjem i pripitomljavanjem priče kada radnja to zahteva. Stankov je sposoban da sa malo detalja i strateškim potezom četkice prikaže upravo ono što treba u sceni da se desi, dozirano u pravoj meri. Nijedna tabla ne deluje kao višak i sve teče kako treba. Postoji mali diskonekt između glavnine priče i epiloga, ali ne remeti čitanje na bilo koji ključan način. Uz to, Stankov je očigledno dobro istražio temu, s obzirom na propratni materijal koji je ubacio u album (genealogije porodica Hetfild i MekKoj, na primer, kao i lokacije gde su se bitniji događaji odvijali tokom burne istorije ove zavade). Usudiću se da kažem i da je ova tema bliska Stankovu budući da je ovoliko truda uložio u album. A sama tema po sebi nije baš poznata domaćoj publici. Probrani istoričari bi možda i znali o Hetfildovima i MekKojevima, a moderna publika je možda gledala i seriju o njima s Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi (a ima i frikova poput mene koji su svojevremeno gledali animiranu seriju „Time Squad“, gde su obe porodice imale čitavu jednu epizodu posvećenu njima). Prema tome, vidi se umešnost autora da dobro priđe tematici i da na osnovu istorijskih faktoida spremi fikciju koja funkcioniše na svakom nivou.
Neretko ovakve prikaze završavam sa preporukom za čitanje, i ta praksa ni ovde neće izostati. I odmah da naglasim, preporuka stoji i za „Travu“ i za „Hatfielda“. I pored par nedostataka, oba dela su izvanredna ostvarenja devete umetnosti. „Travu“ bih preporučio kao dugogodišnji fan korejskog stripa i neko ko bi hteo da vidi još stripova sa ovog poluostrva objavljenih na Balkanu. Ali „Hatfielda“ preporučujem tek za nijansu više, iz nekoliko razloga. Prvo i prevashodno, domaći je strip, a ja domaće uvek preporučim čitaocima (sa nekim notabilnim – i notornim – izuzecima). Potom, ovo je probojno delo Save Stankova, a pritom je i samizdat, što je dodatni podstrek ispomoći domaćim autorima i što ću apsolutno uvek podržavati. I na koncu, preporučujem „Hatfielda“ zato što jako dobro funkcioniše kao priča i zato što je crtež pun potencijala i šarma, privlačan i za stare fanove vesterna i za nove naraštaje.
