Zatvori oči.
Lagano…
Izbroj do deset i odgovori mi, šta vidiš ?
Vidim razgovor za posao.
I to ne makar kakav. Posao u državnoj ustanovi.
Nemam tremu. I zašto bih.
Tek kad dobijem posao, neće imati za šta pas da me ujede.
Obukla sam dugu suknju, nisam se našmikala, obula zelene starke i omiljenu majicu s likom Bob Marlija.
Naravno, ponela sam domaći burek i čašu jogurta. Nek ide život!
Ulazim u spejs šatl od lifta – da me nisu vanzemaljci zaposeli, pomislih.
Da li je moguće da ovako nešto postoji i to još u mojoj zemlji?
U hodu razmišljam o sponzorima za knjigu – možda da im se obratim.
Ako me ne prime na posao, bar da mi pozajme jednu od ovih stolica na ulazu, čisto zbog promocije. Da i ja jednom osetim čari, prestola.
Sledeća scena :
Sedim u čekaonici, jednoj od onih iz američkih filmova, gde me ostale kandidatkinje budno posmatraju, dok piskaram po blokčetu koji sam dobila na poklon od nekog od udruženja koje je propalo, jer je negovalo kulturu i umetnost.
Naravno spremile su se za modnu pistu : od kožne tašnice do ispeglane glave.
Pa lepo mi je rekla komšinica (ona što na mesečnom nivou pravi popis stanovništa), da se tako ne ide na razgovor na posao.
Nažalost, ja sam butnovnik!
I ne volim pravila!
Verujem da bi jedna cigareta rešila sve moje probleme.
Dobro nije ti potrebno da zatvoriš oči da bi to videla. To viđaš svakog dana. Hajde sad otvori oči i nanovo ih zatvori. Možda će se nešto promeniti. Šta vidiš ?
Uh, sad nastaje totalni haos u mojoj glavi!
…. Udala sam se….. i to za onog džangrizavca.
Onog što me je učio kako njegova mama kuva.
Da, onog konzervativnog i krajnje dosadnog lika!
Ma znaš ga, on je neki PR.
Uštirkan i uglađen u crnom odelu.
Uzoran građanin koji pozdravlja sve u zgradi.
Jede isključivo zdravu hranu, od pšenice do mekinja.
Trči zorom i ne pije kafu.
I zamisli…. čita knjige!
Gleda naučne emisije.
Širi veš subotom i ume da pegla.
Izgleda da ću biti srećna žena!?
Reci mi, kad budeš bila spremna da otvoriš oči ?
