ЗАТОЧЕНИК ИЛУЗИЈЕ

Милан Кашанин, Србин током четири рата и две револуције.

Народна библиотека у Својој Галерији прославила „Младенце” отварањем изложбе „Милан Кашанин – у сенци славе” аутора проф. др Зорице Хаџић и Марине Бојић којом је Педагошки музеј у Београду обележио 125 година свога постојања.

Посетиоцима је представљена једна од најлепших поставки у овом простору уз присуство Марине Бојић једног од аутора и кћерке Милана Кашанина (1895 – 1981) који је представљен као: књижевник, књижевни историчар, ликовни критичар, директор  Галерије фресака, Музеја кнеза Павла данашњег Народног музеја и чувар народног блага. На тридесетак панела његова биографија уз породичне фотографије, одломака текстова, преписке и значајних мисли, писма Милана Кашанина видимо и његов прибор за писање и радни сто. Библиотека нам је ставила на увид и тридесетак његових штампана дела на увид.

,,Један од најумнијих Срба који 1944. године у једном дану остао без имовине у операцији ослобађања Београда и као пример после ослобођења постао заточеник илузије новостворене Титове Југославије. Изложба презентује стање духа Милана Кашанина и открива димензије личности коме је партизанска чизма забранила да буде акаемик”, рекао је Слободан Вуксановић испред организатора Педагошгог музеја из Београда.

„Изложба о животу мога оца у Крагујевцу резултата је договора директора библиотеке у Крагујевцу Мирка Демића и Слободана Вуксановића, директора Педагошког музеја у Београду. Мени ова изложба много значи јер је ово први пут да се ван Београда прикаже животни пут моје породице, животно дело мога оца, његов научни и рад у домену књижевности и као историчар уметности.

Морам да напомем да је моја мајка рускиња и да су се моји родитељи упознали у Паризу када су дошли на студије, где су се венчали и да ми се тамо родио најстарији брат. Када је тата дипломиро на Сорбони вратили су се у Београд.

Овим делом приказали смо све његове лепе и тешке тренутке у животу. Његови нај тежи тренуци у животу били су у 1944. години за време уличних борби у повлачењу Немаца из Београда упалили су нашу кућу која је изгорела до темеља. Несрећа из 17. октобра наставила се несрећа његовом сменом са места директора Музеја кнеза Павла. Несрећа се наставилајош годину и по дан јер нас четворо деце са родитељима нисмо мали где да станујемо, а њему забрањено да билио где објавњује своје писане радове. У пожару су падом изгорела сва вредна уметничка дела која су била окачена на зивовима. Из згаришта се сачувало случајношћу једино један ковчег на плочицама кухиње у којима је сачувана татина преписка, нека документа нешто мало фотографија.

За време окупације мој отац је спасао:

,,Мирослављево јеванђеље” и ,,Пуковске заставе” и још неке драгоцености из Великог рата које је зазидао у једну лажну собу у првом музеју савремене уметности Музеју кнеза Павла“, рекла нам је најмлађа ћерка Милана Кашанина која је најмлађе од четворо деце и 17 година од најмлађег брата.

У Шумадији су забележене посете његове Крагујевцу и гостовања у селу Брестовац код књижевника Живадина Степановића. У Шумадију се долазило преко Тополе и забележена је његова импресија:

,,Када идем кроз Србију, увек се задржим на Светињи, где се одваја пут за Страгаре и указује се непредвидив поглед на Шумадију. Ничег патетичног, ничег дивљег, чак ништа ни романтичног: брежуљци поља, шумарци, гробља, куће са црвеним крововима, велике капије са авлијама, тремови у цвећу, како је то све уравнотежено, и како је то све благо, а надмоћно и сигурно. Нема комада српске земље, који би био разноличан у јединствености, ни тако хармоничан – ако има класичне земље онда је то Шумадија. И каква је она такви су и људи, у којих се више него и у једном другом српском крају одржава равнотежа одважности и уздржљивости, разума и осећања.”

Изложба траја до краја месеца када ће у 18 сати на затварање доћи аутори изложбе. За крај пренећу једу Мисао Милана Кашанина:

,,Питам се одакле сам, десет година у Барањи, осам година у Новом Саду, пет година у Паризу, педесет у Београду – осећао се увек као једно, а то је – Србин. То сам остао током четири рата и две револуције.”